Vesti da se dvojici teologa sudi bez optužnice, bez prava na odbranu, bez ijedne reči konkretne optužbe, pogodile su me tačno tamo gde se obično zadrži samo smeh – u moždanim vijugama koje se još usuđuju da misle.
U zemlji gde je sve izvrnuto naglavačke, gde se poštenje meri podobnošću, a istina menja po potrebi vlasti i crkvenog vrha, sada gledamo prizor koji bi u svakoj normalnoj zajednici bio smešan – da nije toliko jeziv. Crkveni sud poziva ne one koji se godinama valjaju u grehu, ne one što su blatili oltare bahatošću, nasiljem i trgovinom duhovnim autoritetom. Ne, njima se tapše po ramenu, čuva im se mirna penzija i zlatni krst na grudima.
Na red dolaze teolozi. Ljudi koji su učili, mislili, govorili. Njihova krivica nije što su grešili protiv vere – već što su imali obraza da progovore protiv licemerja. Njihov “zločin” je što nisu pognuli glavu pred institucijom koja se, sve više, ponaša kao aparat vlasti, a sve manje kao hram Božiji.
Zabranjuje im se Svetо pričešće – pre nego što su uopšte čuli šta im se stavlja na teret. Presuđuje im se pre nego što su stigli da progovore. Sprovodi se procedura koja nije ni pravna, ni duhovna, ni ljudska. To nije Crkva – to je parodija institucije, ruganje tradiciji koju su oni sami obavezni da čuvaju.
A najveća ironija? Oni koji sude su upravo oni koji bi trebalo da stoje na optuženičkoj klupi. Ljudi koji su od Hristove poruke napravili dopisno sveštenstvo kabineta. Koji u glas pevaju “Oče naš”, dok se trude da ih ne prekine ton predsednikovog telefona. Ljudi čiji je problem ne što neko sagreši, već što im nije klimnuo glavom pre nego što je sagrešio.
I sada bi da presuđuju. Da ćutanje proglase verom, a strah poslušnošću. I da sve nas ubede da je crkva vlasništvo mitropolita, episkopa, patrijarha – a ne svih nas. A zaboravljaju jednu jednostavnu istinu: Crkva bez naroda je samo prazna zgrada. Liturgija bez ljubavi je samo predstava. I vera bez slobode – nije vera, nego zatvor.
I neka znaju jedno: u sistemu gde je istina kažnjiva, a pokornost nagrađena – biti izdajnik nije sramota.
To je velika čast.
To znači da si još živ, da nisi prodao savest, da znaš ko si i čemu veruješ. To znači da nisi pao na ispitu čovečnosti.
U zemlji u kojoj sudije nose mantije, a sveštenici pišu presude, možda nema više mesta za dostojanstvo – ali ima mesta za otpor.
I onog dana kada im svi izdajnici odu – neka se slobodno pogleda ko im ostaje.
Spoj oportunizma i kukavičluka. I prazne crkve.
Jer zar nismo već jednom gledali ovo u istoriji?
I u Hristovo vreme su verski velikodostojnici – najglasniji u osudi. I tada su najviše pričali o poretku, o redu, o veri – dok su pripremali krst. Isus nije bio osuđen zbog zla koje je učinio, nego zbog istine koju je izgovorio. Nije razapeo narod, već sistem – fariseji, sveštenici, sabor koji nije smeo da vidi ogledalo koje im je stavio pred lice.
I upravo taj isti duh farisejstva, u svojoj modernoj varijanti, šeta danas po našim eparhijama. Samo što umesto rimskih vojnika, danas tu ulogu igraju institucije u sadejstvu sa medijima, partijama, i zatvorenim crkvenim vratima za svakoga ko postavi pitanje.
A iz crkvene istorije – zar nije Sveti Jovan Zlatousti najurivan i progonjen od onih istih kojima je smetalo kad je rekao istinu o korupciji u Crkvi? Zar nisu mnogi velikani vere, oni koje danas nazivamo “svetima”, bili prvo prezreni, pa tek posle smrti rehabilitovani? Ova priča nije nova. Samo je sada ponovo na našem jeziku.
I da budemo jasni – Crkva nije institucija bezgrešnih.
Niti je ikada to bila. Ali je bila utočište grešnih. Bila je mesto utehe, a ne kazne. Mesto dijaloga, a ne zabrane. I zato svako ko danas bude prognan zbog istine, neka zna: nije izbačen iz Crkve, već iz birokratije koja se Crkvom zove. Prava Crkva – Hristova Crkva – nije u kancelariji. Ona je u istini, u pravdi, u savesti, u hrabrosti.
Zato, kad vas ta i takva Crkva nazove izdajnikom – znajte da ste upravo time dokazali da pripadate onoj drugoj. Jedinoj. Pristojnoj. Ljudskoj.
I neka se zna: biti izdajnik takve crkve i takve države – danas je čin časti. Čin integriteta. Jer ako ih ne izneveriš, izdao si sve drugo što vredi.
Đakon Bojan Jovanović
