Pero umesto skalpela 
Kratak je put od eruptivnog entuzijazma do potpunog razočaranja. Često biološke godine ne prate psihološku zrelost i obrnuto. Srbi su po godinama jedan od najstarijih naroda u Evropi, ali po zrelosti nikako da izađemo iz kolektivnog puberteta.
Posle pada nadstrešnice veliki broj ljudi izašao je iz statusa pasivnog posmatrača i po prvi put bio spreman da fizički izrazi svoje nezadovoljstvom trenutnim stanjem u državi i društvu. Svaki početak donosi mladalački polet, nesputano oduševljenje i nekritičko samopouzdanje. Kako vreme prolazi Srbija sve više upada u atmosferu močvare, voda se muti ne samo da bi izgledala duboka i opasna, već i da bi se mnoge zverke sakrile i ponovo lovile u mutnom na obe strane.
Ono što ovaj bunt razlikuje od svih prethodnih jeste obostrani utisak da više nema povratka na staro, nema mirnog suživota, nema pobede bez totalnog rata. Za sada izabrano oružje jeste – propaganda. Jednima je ona instrument za opstanak, drugima za dolazak na vlast. Naivni su oni koji očekuju neke analize, stavove i nastupe sine ira et sudio. Rat je u toku, a u ratu se mobilišu svi kapaciteti. Zato medijska scena danas izgleda kao sudar hora i antihora srpske tragedije.
Propagandi nije cilj da vam prenese informaciju, već da vaše mišljenje uskladi sa političkom agendom izvora informacije. Nema spora da je Aleksandar Vučić virtuoz stvaranja javnog mnjenja. Očigledan je njegov plan da u prve borbene redove gurne svakog svog mercennarius scribae i da ti bataljoni plaćenih pera potroše hektolitre mastila ne bi li uništili Vođine arhineprijatelje. Mete su nekada opozicioni lideri, nekada neposlušni tužioci i sudije, a nekada sasvim obični građani. Nema poštede, nema milosti.
Druga strana zaostaje ne samo zbog viših moralnih standarda koji su takođe nedovoljno visoki da bismo govorili o neupitnom kontrastu dve strane, već i zbog suženog prostora delovanja, nedostatka nacionalne pokrivenosti, ali i ideološke ograničenosti. Kada je moral u pitanju – on je heteronomna kategorija i u ovom amoralnom vremenu besmisleno je tražiti moralne podvige kod medijskih radnika. Kada je u pitanju prostor delovanja on je direktno povezan i sa ideološkom isključivošću medija koje pretenduju da budu „nezivisni i objektivni“. Bez dublje analize vidljiva je autističnost uređivačke politike tzv opozicionih medija koji, kao i režim, deluju na formiranje društvene svesti kroz selekciju ideološki podesnih činjenica.
Ali, ovde nema govora o moralnoj, vrednosnoj i političkoj ekvivalentnosti. Nisu svi isti, iako možda ponekad međusobno zaliče. Ne, postoje dve strane koje se jasno razlikuju po shvatanju prošlosti, po projekciji budućnosti i po strukturi u sadašnjici. Poetski rečeno, na jednoj strani je „ćacilend“, na drugoj strani su ne blokaderi, već oblakoderi. Jedni rastu u blatu Pionirskog parka, drugi žude za čistim visinama, daleko od blata, smrada i prljavštine.
Razlika je uočljiva i prostom inspekcijom. U Vučićevoj Srbiji društvena kolona je toliko razvučena između čelnih vodova i zadnjih redova da je takvo stanje na duži rok neizdrživo. Tamo su prebogati narko-dileri, polumafijaši, politikanti i oportunisti svake vrste, budžetske pijavice koji su u svoj džep ubacili milione evra, a pored njih puka sirotinja koja se zadovoljava jeftinijim parizerom, novom crvenom zonom za struju, helikopter milostinjom…
Razlika je svake godine sve veća, bogatiji su sve bogatiji, siromašniji sve siromašniji. Tamo nema rasprave, pošto nema ekonomske, nema ni političkih sloboda, jer kratka vojnička zapovest zamenjuje kreativne diskusije. Odavno je prestalo da bude bitno da li je neko u pravu, da li su njegovi stavovi u skladu sa činjenicama, već je presudno da te svoje stavove izlaže sa nepokolebljivim uverenjem i da izgleda da ni po koju cenu neće odustati od njih. Rezultat takvog stanja uma jeste da se svaki čudak može smatrati mudracem, svaki ekstremista mesijom, a svaka budala genijem.
Ostatak Srbije želi promene. Ostatak Srbije sam po sebi je drugačiji. Naravno, daleko da je bez mana i nedostataka, ali to po čemu je drugačiji njegova je nesporna prednost. Ona može biti i presudna. Jer ljudi polako shvataju da je vrhunski patriotski čin biti protiv države koja je protiv naroda. I kada kažu da smo protiv ustavnog poretka, samo su delimično u pravu – mi smo protiv poretka zasnovanog na pogrešnim vrednostima.
Borba će se nastaviti. Pobeda nije izvesna, ali nastavak borbe jeste. Pobedi je bliži ko ima veću motivacionu spremu, ko ima bolji pregled situacije i svakako ko je maralno superiorniji. Izbor nikada nije bio lakši.
Dr Aleksandar Dikić
