Više od dve decenije nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića, osnovna pitanja ostaju ista: ko je pucao, ali mnogo važnije – ko je naredio?
Zvanična verzija govori o Zvezdanu Jovanoviću i Miloradu Ulemeku „Legiji“, kriminalnim strukturama i “Zemunskom klanu”. Ali tragovi, tišine i prećutni politički dogovori otvaraju mnogo ozbiljnije dileme.
Neslaganja, svedočenja, citati
Milan Veruović, Đinđićev lični telohranitelj, tvrdi da su čuli tri hica, a ne dva. Knjiga Treći metak (koautori: Veruović i Nikola Vrzić) iznosi:
„Čuli smo tri pucnja, ne dva. To znači da je neko pucao iz drugog pravca…“
„Ljudi iz spoljnih službi su nas podsticali da ne govorimo. Rekli su: ‘O tome se ne priča ako hoćeš da ostaneš živ’.“
Sugeriše se da nije pucano samo sa prozora u ulici Admirala Geprata, već i iz drugih pravaca. Pa da li je moguće da je egzekutor – ako je bio strani agent – odmah nakon pucnja sklonjen u rusku ambasadu, mesto diplomatskog imuniteta i neprobojnosti?
Uloga ruskih službi – motivi i metode
U to vreme, Zoran Đinđić je dosledno vodio proevropsku politiku. Njegovo zalaganje za saradnju sa Haškim tribunalom, NATO, kao i reformski kurs, jasno su signalizovali prekid sa nasleđem devedesetih – i distancu prema interesima Moskve. To je, iz perspektive Kremlja, bilo neprihvatljivo.
Može li se Đinđićeva sudbina porediti sa pokušajima neutralisanja proevropskih lidera u Ukrajini, Moldaviji, Gruziji? Da li je njegov atentat bio srpski “Maјdan” unapred ugušen – metkom, a ne barikadom?
Operacija “Sablja” – borba protiv mafije ili eliminacija nepodobnih?
U sklopu odgovora na atentat, država je sprovela akciju “Sablja”, pod izgovorom borbe protiv mafije. Međutim, više od 11.000 ljudi bilo je uhapšeno – mnogi bez ikakvog suđenja. Neki su tvrdili da je “Sablja” poslužila kao instrument političkog obračuna i eliminacije konkurencije, a ne pravde.
Današnja vlast u Srbiji (jul 2025)
Ko danas vodi Srbiju?
Na papiru:
Predsednik Srbije: Aleksandar Vučić i dalje dominantna figura političkog života.
Premijer: prof. dr Đuro Macut, formalno nezavisan, ali izabran uz saglasnost SNS-a.
Vlada: Koalicija okupljena oko SNS-a (Srpska napredna stranka), uz podršku SPS-a i drugih manjih partnera.
Ali suštinski, Vučić ostaje stvarni centar moći, bez obzira na funkcionalne titule. Mediji, bezbednosne strukture, institucije i Crkva pokazuju visok stepen zavisnosti od njegove političke volje.
I najzad, možda najvažnije pitanje:
Da li je sve ovo – od atentata na Đinđića, preko “Sablje”, do savremene političke arhitekture – učinjeno da bi se Srbija vratila u orbitu “prijatelja sa Istoka”?
Da li je metak ispaljen u Đinđića zapravo bio prvi u nizu pucnjeva u evropsku ideju Srbije?
Da li je Srbija danas zamrznuta demokratija, pod lažnom neutralnošću, sa dubokim korenima u post-sovjetskoj strategiji i bez stvarne evropske perspektive?
U ključnim trenucima – od pozicije prema Ukrajini, do podrške rezolucijama UN – Srbija sve više sluša Moskvu nego Brisel.
Uloga SPC – vernici ili agenti interesa?
Patrijarh Porfirije i episkop Irinej posetili su Moskvu u aprilu 2025. i sastali se sa predsednikom Putinom i patrijarhom Kirilom. Porfirije je rekao:
„Srpski narod oseća potpunu duhovnu bliskost sa ruskim narodom. Predsednik Putin čuva hrišćanske vrednosti…“
„Ne znam šta bi bilo sa Kosovom i Metohijom da nije bilo Rusije i Kine.“
Ova poseta SPC ruskom predsedniku – usred studentskih protesta, gušenja sloboda i okretanja Srbije prema istoku – bio je, po oceni analitičara, gest bez presedana.
Teolog Vukašin Milićević je izjavio:
„To nije bio čin duhovne diplomatije, već politički čin podrške režimu u Srbiji i autoritarnoj vlasti u Rusiji.“
Da li Srpska pravoslavna crkva danas funkcioniše kao instrument ruskog mekog uticaja u Srbiji?
I ako je SPC saveznik Kremlja – koliko je onda nezavisna srpska politika?
Retorička pitanja koja odzvanjaju 20 godina kasnije:
- Da li je atentat na Đinđića bio izvođen po nalogu ruskih interesa?
- Da li je ubica nestao u ruskoj ambasadi, pod okriljem diplomatije?
- Da li je “Sablja” bila uvertira autoritarnog poretka – a ne osvetnički čin pravde?
- Da li današnja vlast postoji kao rezultat tih događaja – marionetski poredak pod maskom patriotizma?
- I da li je SPC, kroz patrijarha Porfirija, dala duhovni legitimitet rusifikaciji srpske politike?
Zvanična istina kaže: Zoran Đinđić je ubijen od strane kriminalaca i paradržavnih struktura.
Ali ako su ti kriminalci imali zaštitu – i nalogodavce – van granica Srbije, možda je vreme da se pogled vrati tamo gde niko ne želi da gleda.
Možda je metak ispaljen 12. marta 2003. godine – zapravo ispaljen u Brisel, ne samo u Beograd.
Možda je Srbija od tada krenula putem koji danas vodi – ne u Evropsku uniju, već nazad – u Ruski svet.
Đakon Bojan Jovanović
