Zahvaljujući redakciji portala Bezcenzure.rs, u protekla dva meseca konačno smo razbili tišinu – pitanje Srpske pravoslavne crkve (SPC) ponovo je na stolu srpske javnosti.
Nismo mi samo dotakli bolnu tačku – mi smo sistemu otvorili ranu koju su godinama pokušavali da prikriju flasterima laži, ćutanja i dogmi. A da ta rana gnoji – to više niko ne može da poriče. Komentari čitalaca su jasni kao dan: narod vidi, zna i više neće da ćuti.
Srpska pravoslavna crkva, kao i mnoge druge institucije u ovoj zemlji, postala je senka svoje svrhe – ustanova zarobljena u sopstvenom licemerju, interesima i trulom dogmatskom autoritetu. SPC ne treba reformu – treba joj čišćenje iz temelja. Ne šminka, nego metla. I to velika.
I neka svi znaju – očistićemo SPC. Neće to biti ni brzo ni lako, ali biće temeljno. I neće stati dok se iz svakog kuta ne pomete trulež.
Ali tu nećemo stati.
Sada idemo dublje. Sada postavljamo još neugodnija pitanja. Jer vreme je da se svaka maska skine, svaka laž razotkrije, a svaki autoritet stavi pod lupu – bez straha, bez milosti.
Svedoci smo još jedne tragedije, još jedne drame u režiji vrha vlasti, još jednog pokušaja da se istina zatre pod tepih političkih interesa. Nesreća koja je potresla Novi Sad osvetlila je tragične posledice sistemskog nemara, neodgovornosti i korupcije. Umesto da se jasno i odgovorno obrati građanima, da pruži odgovore i rešenja, predsednik Srbije još jednom bira beg – beg u manipulaciju, u spinovanje, u taktičko ćutanje i zamagljivanje stvarnosti.
Ali javnost ne zaboravlja.
Dok se pažnja skreće sa teme na temu, jedno pitanje i dalje visi u vazduhu – šta se desilo sa nestalom devojčicom?
Gde je mala D?
U jezivom obratu događaja, predsednik države je bez dokaza obavestio javnost da je devojčica – ubijena. Rečima koje su zaledile narod, Vučić je unapred presudio, bez ikakvih detalja, bez sudske potvrde, bez ikakve pravne osnove. Kao da mu je više bilo stalo da upravlja narativom, nego da pronađe dete.
A onda – mučna tišina.
Pod sumnjivim okolnostima, muškarac koji je mogao imati ključne informacije stradao je u prostorijama policije. Navodno umro od srca. U policijskoj stanici. Pod nadzorom države. Bez ikakvog poverenja javnosti da su istrage objektivne, nezavisne i temeljne. I baš kada se činilo da ćemo možda saznati više – nastaje muk. Nema novih izjava, nema izveštaja, nema pomaka. Mediji ćute. Institucije ćute. Vlast beži od odgovornosti.
Ovo više nije samo pravno, već i duboko moralno pitanje: ko sve zna istinu, a ćuti?
Gde su rezultati istrage? Zašto je predsednik prejudicirao ishod dok su se činjenice još prikupljale? Da li je time ugrozio istragu? Zašto se zataškava potencijalna odgovornost policijskih struktura? Da li smo kao društvo postali saučesnici – jer pristajemo na tišinu?
Nismo zaboravili ni prethodne slučajeve u kojima je istina kasnila, bila iskrivljena ili potpuno nestala. Imamo pravo da znamo. I imamo pravo da pitamo.
Jer ako danas ćutimo o nestalom detetu i smrti u policiji, sutra više ništa neće imati smisla. I svako dete može nestati – bez odgovora, bez istrage, bez istine.
Zato ovo nije samo političko pitanje. Ovo je pitanje dostojanstva, ljudskosti i osnovne pravde.
Gde je istina? Gde je devojčica? Gde su odgovorni?
Više ne pristajemo na ćutanje. Hoćemo odgovore. I nećemo stati dok ih ne dobijemo.
Đakon Bojan Jovanović
