Zovem se lekar, a ne član. Moj radni dan ne počinje zakletvom partiji, već Hipokratovom. Zato sa čuđenjem, pomalo i tugom, gledam kako vrhunski lekari – oni koji su imali sve: znanje, ugled, međunarodna priznanja – polako silaze sa trona struke i penju se na binu politike. I to ne one koja menja stvari na bolje, nego one koja služi za klimanje glavom.
Profesor dr Danica Grujičić – godinama simbol neurohirurgije i borbe protiv posledica NATO bombardovanja.
U martu 2022. godine izjavila: “Zdravlje naroda je svetinja. Ne sme se tretirati kroz statistiku i budžet.”
Dve godine kasnije – više se ne pominje ni zdravlje, ni narod. Kao ministarka zdravlja (2022-2024), ostavila je za sobom tišinu, statistiku i budžetske rezove. I sistem u kom više niko ne zna ko je pacijent, a ko administrator. U međuvremenu, od heroine naroda, postala je senka vlasti.
A onda – prof. dr Đuro Macut. Nekada cenjeni ginekolog i endokrinolog, autor brojnih stručnih radova, oslonac ženama sa hormonskim disbalansima. Danas – predsednik Vlade Republike Srbije. Ne zna se tačno kad je prestao da govori o AMH, a počeo o BDP-u. Ne zna ni gde je, ni šta tačno priča. Šeta se po Srbiji kao katalog saopštenja. Jedan dan otvara dom zdravlja, drugi dan – ni on nije siguran gde je bio. Gleda u pogrešne kamere, čita s papira pogrešne gradove.
Nekad je znao razliku između ovulacije i menopauze – danas ne zna razliku između ekonomskog plana i vremenske prognoze. Ali zna da se smeška. Zna da ne talasa. Zna da ćuti kad treba – i da kaže kad mu napišu.
Kolege ga više ne prepoznaju. Neki sa ironijom šapuću: “Valjda ćemo i mi dobiti neku specijalizaciju u Vladi, barem kao savetnici za viruse u političkoj kulturi.”
Možda je vreme da se uvede nova specijalizacija u medicini: politička medicina.
Trajanje: promenjivo.
Mentor: partijski kadar.
Praksa: sednice i konferencije za štampu.
Ishod: gubitak autoriteta, razređenje ugleda, povremeni nastupi u jutarnjem programu.
Zvanje: Dr. polit. med. – lekar bez pacijenata, ali sa biračima.
Da li je to budućnost lekara u Srbiji?
Jer danas, mladi lekari gledaju sve to i s pravom pitaju:
“Ako su oni najbolji ušli u politiku i izgubili sebe – šta onda ostaje nama koji tek počinjemo?”
A mi stariji, stisnutih zuba, gledamo kako medicina, po ko zna koji put, gine za tuđe ambicije.
Na kraju ostaje samo jedno pitanje – kad se sve završi i svetla se ugase, hoće li ti lekari opet stati ispred studenata i reći im:
“Budite pošteni, budite dosledni, medicina je častan poziv”?
Ili će i to, kao i istina, biti prilagođeno funkciji?
dr Svetlana Cvijanović
