Kada je rimski pesnik Juvenal s početka 2.veka u svojoj satiričnoj pesmi pomenuo “Hleba i igara”, ili na latinskom Panem et circenses (“Hleba i cirkusa”), nije ni slutio da će 19 vekova kasnije, u jednoj od mnogih rimskih provincija tada, a sada u državi Srbiji, pod tirjanskom vlašću Cezara Ćacilenda, iste strofe doživeti svoje specijalno izdanje, doduše adaptirane po srpskoj recepturi, ali sa istim idejama, očuvanja vlasti, i mnogobrojnih privilegija stečenih diktatom jednog čoveka, koji je za mnoge iz njegovog okruženja božansko biće. Mitska ličnost za sticanje materijalnih koristi.
I dok oni zidaju, grade i dograđuju širom zemlje Srbije po “jeftinim kreditima”, njima se podižu palate, odaje carske u Trstu, i zemljama Unije koju oni ne vole baš, ali, eto, moraju da se izdignu zbog “mira u kući”, dok toj istoj Evropi kao na buvljaku rasprodaju sve po bagatelnoj ceni. Od zemlje do Generalštaba. Od vode, vazduha, rudnog i šumskog bogatstva. Do podanika, čija je cena simbolična.
Za to vreme, u gotovo svim srpskim varošima i selima organizuju se igre, koncerti, koji imaju zadatak da cenjenom pučanstvu skrenu pažnju sa neprijateljskih pobuna onih blokadera, nato izdajnika i plaćenika “obojenih revolucija”.
A, za to nema boljeg i lekovitijeg recepta od pesme. Nije važno kakve, ni koliko košta, nego da je u funkciji uzdizanja visoke patriotske svesti. Kosovo je predato, i takve pesme nisu najpoželjnije, ali Srbijom danas kruže i mešetare lojalni pevači i pojci sa cenovnikom od “koga boli glava”. Ali, kakvi bi mi potomci bili kada bi još i o tome vodili računa. Kad je bal, ili “kad je gazda bio cicija”.
Primera koliko hoćete, skoro cela zemlja, ali moju pažnju privlači rudarska opština Majdanpek. Ne zbog toga što su nam braća Kinezi otkupili rudnik po bagatelnoj ceni, i što su prolongirali njegov vek od Rimljana za još koju deceniju. Nego, što opštinska kasa preliva, pa i pored dva centra za (ne) kulturu, ima i dva komunalna preduzeća i dve turističke organizacije. Sve po dva, u Majdanpeku i Donjem Milanovcu. Ali, može da isfinansira i gostovanje i koncerte Aleksandre Radović, Dragane Mirković, Ace Pejovića… i još nekoliko, koji koštaju više nego celokupni budžet za kulturu oba kulturna centra, čak bi imali toliko sredstava da rekonstrišu i gradsku plažu u Donjem Milanovcu, pokraj razbijenog keja i urušene marine. Ali, to je samo jedan mali primer.
Koliko ih je u Srbiji niko ne zna. Važno je da se narod veseli uz pivo i pljesku, i nikako da ne prati vesti onih izdajničkih televizija. Barem do izbora, pobedu ne dovode u pitanje, jer pamti narod ko im je doveo pevače. I to ne bilo kakve. Nego moralno – politički podobne, koji će se umoriti, dati sve od sebe da za nepunih dva sata inkasiraju i preko deset hiljada evra.
Pa ne kaže taj isti narod koji za te njihove pare radi dve godine i više :” Kad je bal, nek je s muzikom”.
A posle koncerta mislićemo o drvima i nastupajućoj zimi, ko ga šljivi “! Jednom se živi, ionako sve to mi krvavo plaćamo.
Siniša Stojčić
