Na potpisivanju dresova u Meksiku, među klincima i navijačima, jedan mali dečak je stajao sa majicom u ruci. Ne dresom – jer ga nema. Doneo je ono što ima i što mu znači, da mu se potpišu igrači koje voli.
I tu dolazimo do Ivana Morena. Pogledao ga, video srećnog dečaka, i – pozvao ženu. Rekao joj da kupi dres. Za tog dečaka. Da ceo tim opet potpiše, ovaj put na dres koji će dečaku ostati za ceo život. Da ga JOŠ VIŠE usreći!
To je to. Toliko jednostavno, a toliko veliko.
Zamisli tog klinca kad stigne kući. Kakva će to priča biti. Kakva uspomena. A sve to – jer je jedan čovek odlučio da bude čovek.
S druge strane, prečesto gledamo igrače koji okreću glavu. Koji ne zastanu ni sekund. Kao da zaborave ko ih je doveo tu gde jesu. I nije stvar u potpisu, u slici, u dresu… stvar je u gestu. U poštovanju. U malim stvarima koje nekom znače sve.
Zato – svaka čast, Moreno. Pokazao si da srce ne košta ništa, a vredi mnogo. I da prava veličina igrača ne zavisi od minute na terenu, nego od onoga što nosiš van njega.
Ovako bi trebalo da izgleda svaki sportista!
Instagram stranica/kucamnavrataasova
