U vesti koja je obišla zemlju, Nišlijka koja je napala dekanku Filozofskog fakulteta navela je kao deo svoje odbrane da je “mnogo gledala Informer”. Ta rečenica, koliko god delovala kao tragikomičan izgovor, u stvari je duboko uznemirujuća i simptomatična za vreme u kojem živimo.
Kao lekar, svakodnevno se susrećem sa različitim vrstama stvarnih poremećaja – od telesnih bolesti do mentalnih slomova izazvanih stresom, traumom, izolacijom. Ali ono što me sve češće brine jeste porast jednog specifičnog oblika zagađenja – informativne toksičnosti.
U društvu gde je medijska manipulacija postala glavno sredstvo oblikovanja svesti, nije neobično da pojedinac izgubi orijentir. Kada je neprestano izložen naslovima koji proizvode strah, sumnju i mržnju – čovek počinje da reaguje ne na stvarnost, već na iskrivljenu sliku koju mu serviraju.
Možemo li mi, kao lekari, prepoznati to kao dijagnozu? Ili makar kao uzrok pogoršanja psihičkog stanja? Da li ćemo u anamnezu ubaciti i pitanje: “Koliko tabloida dnevno konzumirate?”
S druge strane, postavlja se pitanje odgovornosti. Ako neko koristi medijsku izloženost kao odbranu – postoji li i kontraodbrana? Može li žrtva reći: “Ja sam radila svoj posao, ali sam postala meta jer neko ne razlikuje novinsku fikciju od stvarnosti?” Gde prestaje manipulacija, a počinje lična odgovornost?
Ova situacija nije anegdota. Ona je upozorenje. Jer društvo koje dopušta da medijski sadržaj postane legitiman izgovor za nasilje, ozbiljno je narušilo granice između slobode govora i sistematske zloupotrebe informacije.
Na nama, lekarima, ali i svim odgovornim građanima, ostaje da ne relativizujemo opasnost koja dolazi iz fabrike straha. Laž ponovljena hiljadu puta može postati oružje u pogrešnim rukama.
Možda još nemamo šifru dijagnoze za “preteranu dozu Informera”, ali bi trebalo da imamo svest da takvo “trovanje” više nije metafora – već realnost.
dr Svetlana Cvijanović
