Sve svoje tekstove uradio samo po dokumentaciji, dokazima i izjavama svedoka koji su spremni da to što su napisali i posvedoče javno. Bez popularizma samo da ogoljenim činjenicama
Zato rezultati stižu.
Niko ne zna zašto je 22. jul važan. Ali saznaće. I to vrlo brzo.
To nije običan datum. To je dan kad je istina progovorila, potkrepljena dokumentima, izjavama i dokazima onih koji smeju da sve ponove – pred policijom, pred tužilaštvom, pred narodom.
Bez straha.
Na 22. jul, Srpska pravoslavna crkva koja je godinama trgovala verom, potpisivala dogovore sa zlom i učestvovala u zataškavanju zločina, konačno je poslana tamo gde joj je i mesto – na istorijsko đubrište.
To je dan kada su službe izgubile smisao. Dan kada su veliki prestali da kleče pred malima. Dan kada je Reč, progovorivši kroz dokument, razbila nevidljive okove i otvorila put pravdi.
Mi nismo zaboravili. Znamo ko je palio, krio, silovao, prodavao, ćutao. Znamo gde su leševi. Znamo čiji su potpisi.
- jul je prekretnica. Dan kada su pale bojene naočare. Dan kada je sistem ogoljen. Dan kada je Srbijanski mehanizam smrti – zajedno sa SPC – razotkriven.
22.jul je dan koji će ostati upamćen i kao prekretnica u hrišćanstvu i pravoslavlju na svetskom nivou.
Ovo nije kraj. Ovo je početak.
Uskoro će bolna istina kao kometa da razdrma učmalu baruštinu punu mumija koje obožavaju same sebe diveći se lažnim svetiteljima, ratnim zločincima i svojim mitološkim ne delima.
Veliki dogadjaj zahteva još malo tajnovitosti ali sa strpljenjem treba dočekati taj istorijski događaj.
Uz to moramo se dotaći bolne teme, a to su događaji iza zidina manastira
Ispovest žene o nemoralnim događajima u manastiru Srpske pravoslavne crkve: Ljubav, zloupotreba i tišina
U senci manastirskih zidova, gde se očekuje tišina, molitva i duhovni mir, jedna žena je progovorila o iskustvu koje, prema njenim rečima, razotkriva duboku pukotinu u onome što bi trebalo da bude svetinja. Njena pismena ispovest otkriva emotivno intenzivan i moralno problematičan odnos sa jednim pripadnikom SPC, u okviru manastira Srpske pravoslavne crkve.
Sve je, kako navodi, počelo kao iskrena veza ispunjena ljubavlju, pažnjom i međusobnim razumevanjem – odnos za koji tvrdi da je opstajao uprkos teškim okolnostima koje su ih okruživale. Međutim, ono što je u početku delovalo kao duboka emocionalna povezanost, brzo je počelo da poprima zabrinjavajuće dimenzije.
U svom svedočenju, opisuje detalje koji ukazuju na prikrivene, nemoralne radnje koje su se odvijale u krugu manastira. Između redova može se naslutiti ozbiljna manipulacija, zloupotreba autoriteta i prećutni skandali koje, prema njenim rečima, mnogi znaju – ali o kojima niko ne govori.
Posebno dramatičan momenat bio je nestanak jednog ličnog predmeta koji, kako tvrdi, ima simbolično značenje u njenom odnosu sa tim licem. Pronašla ga je, tvrdi, na mestu njihovog prvog poljupca – zavezanog u čvrste čvorove – kao da neko želi da simbolično zatvori ili obeleži ono što se tu dogodilo.
U jednom drugom segmentu ispovesti, opisuje neobičnu situaciju kada je u manastiru boravila udata žena bez supruga, u društvu jednog muškarca…
Naročito je skandalozan deo ispovesti o pojavljivanju čoveka koji bi sve te događaje trebalo da sankcioniše.
Ona svedoči o tome da ga je, naga i povređena, dočekala da mu ispriča sve o njegovim “monasima i ostalima”, kako bi mu poručila da više ne dolazi – da se ne bi, kako kaže, “sramotio”.
Ova ispovest otvara važna pitanja o odgovornosti unutar verskih institucija, zloupotrebi duhovnog autoriteta i tišini koja često okružuje ovakve slučajeve. Bez obzira na lične greške, odnosi sa licima koja su u verskoj službi nose dodatnu etičku težinu – jer se očekuje uzor, a ne manipulacija.
Poziv na istinu, pravdu i otvoren dijalog nikada nije napad na veru – već upravo čin poštovanja prema onome što ona treba da bude.
Đakon Bojan Jovanović
