U danima kada policija juri studente i građane po ulicama, kada ljudi više ne razlikuju represiju od rutine, a protest ne deluje kao izuzetak, već kao pravo: deo opozicije poziva na okrugli sto. I to ne bilo kakav: „poziv studentima, opoziciji i civilnom društvu“ da sednu zajedno i, kako kažu, „nađu rešenje za izborni proces“. Ali ovo nije trenutak za kafu, flomastere i pregovore. Ovo je trenutak kad se narod budi, a opozicija kasni.
Jer studentski pokret nije samo još jedan bunt. On je nastao kao reakcija na tragediju tj. pad nadstrešnice, a prerastao u najveći politički impuls poslednje decenije. Studenti, bez para, bez partijske mašinerije, bez resursa su postali najveći opozicioni kapital u zemlji. I sada je sve jasno: oni ne žele da se “priključe” opoziciji. Oni žele da postanu alternativa.
Problem je u tome što opozicione stranke to znaju, ali ne mogu da prihvate. Studenti im nude rešenje: Hajde da napravimo studentsku listu, bez prvoboraca, bez političkog balasta, pa svi zajedno, kao jedno, da srušimo režim i napravimo sistem iz početka. Ali opozicija ne pristaje. Jer to znači nestanak njihovih lidera sa lista, a za mnoge od njih političko samoubistvo, iako bi to možda bilo političko vaskrsnuće Srbije.
U međuvremenu, reakcije opozicije na poziv studenata da bojkotuju skupštinu su mlake. Umesto bojkota, idemo za sto. Poziva se na „formiranje radne grupe za promenu izbornog sistema“. Sazivaju se sastanci, ali gori Beograd. Ljudi su na ulicama, a vi nudite „strukturu“?
Postoje dva scenarija pred nama:
- Idealni, ali i nerealni:
Opozicija podržava studentsku listu, bez svojih lidera. Nastupaju zajedno, kao jedno telo koje simbolizuje novu politiku. Pobeđuju. Obnavlja se izborni sistem, stvaraju se uslovi za fer političko nadmetanje, i svako se na zdrav način vraća na političku scenu. To je scenario u kom Srbija pobeđuje. Ali malo ko veruje da će se dogoditi. Jer zahteva odricanje od sujete i dugu igru.
- Realistični, ali rizični:
Tri kolone: studentska, leva i desna opozicija. Sporazum o nenapadanju, postizborna saradnja. Više političkog prostora, manje međusobnih sukoba. Ali taj scenario je nestabilan jer nas vuče u novu rundu političke krize. Svaka kolona mora da balansira između autentičnosti i rezultata, a režim se smeška, jer zna da je podeljena opozicija najbolja šansa za njih.
Možda je sve ovo što gledamo zapravo borba u opoziciji ko će stati protiv naprednjačkog kandidata na predsedničkim izborima 2027. godine. Možda se sve odluke danas donose sa tim pitanjima: ko će biti lider opozicionog fronta, ko ima „kapacitet“, ko ima „prepoznatljivost“. A možda nas baš ta kalkulacija bude koštala svega.
Zapravo, ovu borbu ne možemo dobiti bez energije i hrabrosti studenata, koji su pokazali da su pravi nosioci promena, ali ni bez iskustva i infrastrukture opozicije, koja ima mehanizme da organizuje otpor. Vreme je da se dogovorite: jer Srbiji trebaju svi. Studenti ne žele da budu samo “dodatak” strankama, već prava alternativa, a opozicija mora da shvati da se svet menja ispod njenih nogu.
Prestanite da crtate dijagrame dok Srbija gori. Solidarnost, a ne pregovaranje. Podrška, a ne pristajanje. Istorija neće čekati one koji kasne.
Dogovorite se više!
Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.
