Jugoslovenska tajna policija – UDBA – bila je više od sistema bezbednosti. Bila je alat represije, kontrole i straha, čiji su pipci sezali do svake kancelarije, škole, crkve, pa čak i kafanskih stolova. Praćenje, prisluškivanje, montirani procesi, zatvori, pa i politička ubistva – sve to deo je mračne mašinerije koja je služila jednoj ideologiji, a ne građanima.
Ova tema ne otvara samo arhive – već i rane. Podseća nas kako sistematski nadzor može da uništi živote, porodice i poverenje među ljudima. I najvažnije – ukazuje zašto istina i lustracija nikada ne bi smele ostati zaboravljene teme.
Ni danas, nažalost, nema prave razlike. Iako se služba formalno transformisala, suštinski je ostala udarna snaga sistema. Nove forme kontrole i manipulacije menjaju se, ali cilj ostaje isti – očuvanje i jačanje moći establišmenta. To jasno pokazuju afere poput slučaja nestalih beba, ali i slučajevi pedofilije unutar Srpske pravoslavne crkve, koje su decenijama bile zaštićene ili zataškavane.
Sistem se u svakom segmentu prilagođava, menja strategije i metode, ali ostaje neraskidivo vezan za ideju kontrole i sprečavanja bilo kakvog istinskog otpora ili promene. Zato je važno ne samo razumeti prošlost, već i budno pratiti sadašnjost, jer samo kroz otkrivanje istine i zahteve za odgovornošću može društvo ponovo izgraditi poverenje i pravdu.
I da završimo sa jednim laganim podsmehom, ali poukom iz Nušićevog sveta: Aleksa Žunić, lik iz komedije “Narodni poslanik”, bio je slavni srpski špijun – naravno, onaj tip špijuna koji je pre svega špijunirao… sam sebe! Sve je znao, sve je video, ali je na kraju uspeo da zbuni i samog sebe.
Aleksina priča nas podseća koliko je lako da sistem tajne policije postane tragično smešan kada se izgubi ljudskost i smisao za pravu svrhu – umesto zaštite građana, kontrola postane samo cilj sam sebi. Zato, dok pratimo ozbiljne teme, ne smemo zaboraviti da se često najdublje pouke kriju u malim, duhovitim podsećanjima na našu sopstvenu nesavršenost.
Đakon Bojan Jovanović
