Pero umesto skalpela 
Ljudi, „Treba da se čisti“! Treba da se hoda ulicama, još više – treba nam svet otvoren za trčanje za beg sa ovog dna! Jer „Tonemo, tonemo“! Trinaest godina je prošlo, shvatite da su „prošli dani čuđenja i gledanja, prošli su dani laganja i kajanja“, ljudi – Tonemo! Mora da prestane da deluje „Anestezija“. Kako da se sačuvamo od promene -„samo putem promene“! Mora da se menja!
Mi stari smo krivi. Pojeli smo svako zrno, popili smo sve do kapi, naše suve usne sada duvaju u studentska jedra, a ta mala deca ne poznaju strah. Šta smo im ostavili? Nismo znali da su sela spaljena, nismo znali da je vatra greh, nismo znali da je srušen most, da je srušena jedna lepa i velika država koja je nestala u reci koja blista ispod čizama malo krvava? I onda su ljudi počeli da odlaze, da odlaze i odlaze, svi su pobegli na neko zabavnije mesto. A mi koji smo ostali, u mrak smo zapleteni, u mrak lagano tonemo svi, zemlja nam je prestala da rađa, a deca su nam izbegla na put. Dozvolili smo da stvari odu predaleko, ova je borba bila ispod časti, protiv razuma! Tonemo, tonemo!
Dugo se pitamo dali ta borba vredi truda, pitamo se jer ne bismo da stradamo, ne bismo da zaprljamo ruke. Kao da još uvek ne shvatamo kakvo zlo nas je snašlo. Tek sad uviđamo da nas On mrzi ledeno hladno srcem sa sedam kora, on bi nama pucao pravo u leđa, on je rođen da vlada, a samo je jedan put koji vodi do trona. A uz njega su ljudi slepi, gluvi, sebični, što prave buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako, ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja, ljudi bez pameti!
Želim da verujem da smo se probudili. Da smo se vratili u stanje koje podstiče krv da se popne u obraz, da se sjuri u glavi kao metak u čelo i da smo spoznali stvaran svet oko sebe. Ovim šetnjama, blokadama, barikadama, pobunama u prošlim danima osvojili smo ponos i svi osećamo da dolazi dan, dolazi dan koji čekam ovde zatrpan. Ovi ljudi su zaslužili bolje, ovaj grad je nekada bacao svetlo daleko! Ti koji do sada nisi šetao, priđi bliže i pogledaj dobro kuda vode naši tragovi, tamo svetlo gore u noći i ta su svetla naši pobunjeni gradovi. Znaj – mi smo snažni, mi smo jaki, jer ovo je zemlja za nas, ovo je kuća za svu našu decu!
Promeniću svet do kraja teksta, jer smo se probudili iz crnog, mrtvog praznog mrtvila. Da, pisaću reči tuđe pesme jer i ja imam trag pod levom miškom, kao svi ljudi koji koračaju ulicama sa vetrom uz lice. A taj korak je najlakši baš kada je najteži jer vodi do onog praog, jedinog, istinskog. A kada dođe taj prvi i poslednji dan, kakav radostan dan će to biti jer će se iz svih grla zaoriti – MI SMO SLOBODNI!
Dr Aleksandar Dikić
