Prošle godine primio sam poziv iz Sjedinjenih Američkih Država od više NVO da učestvujem u izuzetno važnom i teškom projektu: stvaranju međunarodnog registra osoba povezanih sa pedofilijom i seksualnim zlostavljanjem u pravoslavnim verskim zajednicama, u mom slučaju SPC.Nažalost, brojke koje prate ovu temu su poražavajuće. Još je strašnije to što su one samo delimični odraz stvarnog stanja – jer se, prema dostupnim podacima, prijavi svega oko 5% svih slučajeva seksualnog zlostavljanja. Dakle, govorimo o sistematskom zločinu koji se godinama zataškava i skriva iza plašta svetosti i autoriteta.
Prema statistici koja je prikupljena tokom poslednjih godina, Srpska pravoslavna crkva (SPC) se nalazi na drugom mestu po broju prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja, odmah iza Ruske pravoslavne crkve – sa zastrašujućim udelom od 21,3%. Ova brojka jasno ukazuje ne samo na individualne zločince unutar crkve, već i na ozbiljan sistem zataškavanja i institucionalne odgovornosti.
Pravne činjenice i međunarodni okvir
Seksualno zlostavljanje dece nije samo teški društveni i moralni problem, već predstavlja ozbiljno krivično delo, regulisano i nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim pravom.
🔹 Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (1989) jasno definiše obavezu država da štite decu od svih oblika seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Član 34 ove Konvencije obavezuje potpisnice da „štite dete od svih oblika seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja“.
🔹 Rezolucija Generalne skupštine UN A/RES/57/190 (2003) poziva sve članice da razviju mehanizme za prevenciju seksualnog zlostavljanja dece, kao i da obezbede transparentne istrage i odgovornost svih uključenih – uključujući i institucije koje su znale za zločine a nisu ih prijavile.
🔹 Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (Lanzarote konvencija, 2007) predviđa odgovornost i za institucije koje su propustile da spreče, prijave ili adekvatno reaguju na zlostavljanje. Srbija je ratifikovala ovu konvenciju 2010. godine.
🔹 Sakrivanje, zataškavanje i neprocesuiranje seksualnog zlostavljanja dece može predstavljati krivična dela kao što su: neprijavljivanje krivičnog dela, saučesništvo, ometanje pravde, i zlopotreba službenog položaja.
Posledice po pojedinca i društvo
Za žrtve ovih zločina, posledice su dugotrajne, često trajne. Ranjeno detinjstvo ostavlja ožiljke u obliku depresije, anksioznosti, poremećaja identiteta, samopovređivanja, pa čak i samoubistava. Psiholozi i terapeuti širom sveta jasno ističu da je seksualno zlostavljanje jedno od najtežih trauma koje ljudsko biće može da preživi. Kada ta trauma dolazi iz institucije koja bi trebalo da simbolizuje sigurnost, veru i duhovno vođstvo – trauma se udvostručuje.
Na društvenom nivou, posledice su još šire. Uništava se poverenje u institucije, što vodi ka društvenoj apatiji, nihilizmu i normalizaciji nasilja. Kultura ćutanja koju SPC održava decenijama stvara klimu straha, nesigurnosti i laži. Kada se zna da su predstavnici vrha crkve – patrijarh i pojedini episkopi – ne samo pasivni posmatrači, već direktni akteri prikrivanja zločina, tada imamo posla sa organizovanim kriminalom pod krinkom vere.
Uloga registra i potreba za institucionalnim otporom
Registar koji sada nastaje ima višestruku funkciju:
- Za policiju i pravosuđe – da više ne mogu ignorisati ili „gubiti“ predmete. Imenski deo registra, koji će u početku biti delimično objavljen, služi upravo tome: da SPC ne bi mogla da uništi tragove i prikrije dokaze.
- Za psihologe, terapeute i istražitelje – da imaju tačne podatke o zlostavljačima i njihovim mrežama, jer je rana intervencija jedini put ka oporavku žrtava.
- Za društvo – da zna istinu, da prestane da veruje mitovima o „svetosti“ institucija koje su sistematski uništavale decu.
- Za međunarodne mehanizme i ljudskopravaške organizacije – da izvrše pritisak na srpske institucije koje još uvek ćute, beže i negiraju odgovornost.
Odgovornost SPC i vrha srpske države
Da bi se razotkrila puna dimenzija ovog zločina, u drugom delu registra biće prikazana detaljna šema odgovornosti, uključujući imena, pozicije i veze između SPC i političkog vrha Srbije. Jer prikrivanje pedofilije nije samo moralni, već i krivični čin. A oni koji su zataškavali – od patrijarha pa naniže – moraju završiti iza rešetaka.
Pozivanje na Boga ne može biti izgovor za zločin. Vera nije štit za predatorstvo. A institucije koje kriju pedofile u svojim redovima više ne mogu imati nikakav autoritet, sve dok ne priznaju krivicu, ne otvore arhive i ne odgovaraju pred zakonom.
Đakon Bojan Jovanović
