Na početku današnjeg teksta ukratko najavljujem sutrašnji temu koja je jako bitna za Srbiju. Do kraja jula biće gotov i dostupan javnosti Svetski registar sveštenih lica optuženih za pedofiliju i seksualno zlostavljanje u verskim zajednicama pravoslavne orijentacije. SPC je po broju slučajeva rame uz rame sa Ruskom Pravoslavnom crkvom.
Tragedije u Srbiji su pokrenule, bar prividno, talas nezadovoljstva. Ali ono što sad imamo, više nije ni za prekrstiti se, ni za zaplakati. Ostaje samo da se gorko nasmejemo.
Jer sve je to već viđeno.
Jer sad imamo Užice koje se, utopljeno u lokalnu močvaru korupcije, poziva da zaštiti Bor. Ili Beograd.
Tužna slika pokojnika koji ropće, još živ, bez sveće, bez časti.
I umesto narodne – da nas ogreje Sunce – biće da nas, na kraju, ogreje Crno Sunce.
To Crno Sunce nije novo.
To je onaj rezervni igrač s klupe – uvek pripremljen, namazan, zamršen u interesima.
To je ono što se javlja kad sve drugo padne.
Ono što dolazi da presudi kad ni država, ni narod, ni crkva više ne znaju gde su.
A sad se sve češće javlja upravo Crkva – SPC – kao arbitar, kao glas.
Ali ne Božji.
Već licemerni, rezervni, korumpirani sistem, uvek na pravoj strani – protiv naroda.
Kao da neko stvarno veruje da organizacija puna mistike, tamjana i homoseksualaca, može da povede narod.
Očekivao sam bar jednog popa da iz Foče krene peške do Madagaskara, da okaje grehe ove zemlje, kao onaj iz sela u Srbiji što je išao u Crnu Goru.
Ali nema ni hodanja. Ni pokajanja.
To je Crkva koja zna za hiljadu oblika hrišćanstva – od sela do sela – ali ne zna za istinu.
To je pop koji gleda kako se u pokojnike zakivaju ekseri “da se ne povampire”, koji broji čačkalice na sahrani, koji iznosi masnu plećku sa groblja “da kod kuće vidi je l’ se pokojnik spasao”.
I sad baš taj sistem treba da spase Srbiju?
Bože pomozi.
Ali možda smo zaboravili da ovo nije prvi put.
Jer kako piše u starim knjigama, u Knjizi o Enohu, i pre su jednom anđeli pali.
Nazivali su ih Budni, i sišli su na Zemlju – ne da pomognu, nego da uzmu šta hoće. Žene, vlast, znanje, moć.
Njihova deca bili su džinovi – nefilimi – bezbožni, gladni, okrutni.
Zar mi danas nismo okruženi istim tim nefilimima?
Hodaju u odelima, sede u odborima, dele blagoslove i mandate.
Korupcija, pohlepa, nasilje – sve to su njihova učenja.
A oni što su trebali da ih vežu, da ih svedu – ćute. Ili sede pored njih.
Popovi ne mole, već naplaćuju.
Možda Crno Sunce i nije Sunce koje dolazi.
Možda je to ono koje već odavno sija.
Sunce koje ne greje, nego spaljuje.
Koje ne budi, nego uspavljuje.
Koje ne daje život, nego guta ga.
I svi ga gledamo.
Otvorenih očiju.
U tišini.
Jer više ni mrak ne krije zlo.
Zlo je na svetlu.
Sedi u fotelji, drži mikrofon, maše kandilom.
Blagosilja fabriku smrti.
Nema više bogova da siđu.
Nema više ni ljudi da se dignu.
Ostali su samo oni što ćute.
I oni što računaju.
I svi čekamo da nas ogreje.
Ali ono što dolazi više nije dan.
To je mrak koji liči na svetlo.
To je Crno Sunce.
Đakon Bojan Jovanović
