Nekad su to bila dva popa iz sela, danas su to dva stuba – jedan Crkve, drugi države. I kao što je nekadašnja seoska drama bila začinjena taštinom žena, danas je sve natopljeno nevidljivom ali otrovnom supstancom – gordošću, gramzivošću i neugasivom žeđu za moći.
Pop Ćira i pop Spira više ne sede na tremu, ne vode beskrajne rasprave o tome ko ima bolji vinograd, već vode narode, rukovode institucijama, dele veru i pravdu. A ipak, ništa se nije promenilo – sukob je i dalje bezazlen u površini, a poguban u dubini. Suština im je ista: lična korist, jalovo nadmetanje i glad za priznanjem, čak i kad nema više nikoga ko bi priznanje imao da da.
Crkva – oličena u Popu Ćiri – debela od privilegija, podilazi vlasti, krsti sve što stigne, a ćuti kad se nepravda uvuče pod crkveni svod. Država – Pop Spira – bahata, samozaljubljena, besomučno juri investicije i sabira statistike, dok narod pod njom stenje i polako zaboravlja šta je dostojanstvo. Njih dvojica su u večitoj zavadi, ali ne zbog naroda, nego zbog prevlasti nad istim tim narodom.
Danas nema ni svadbe lokalnog brice, nema ni srećnog kraja. Nema ni kajanja. Jer njih dvojicu nisu stvorili sveci ni proroci, već jedna zatrovana srednja klasa – korumpirana buržoazija i povodljivi seljak, koji su hteli red, a dobili su karikaturu. Koji su hteli jake vođe, a stvorili su džinove na glinenim nogama.
Crkva i država su, poput Popa Ćire i Popa Spire, postali senke samih sebe – izgubljeni u sitnim spletkama, u večitom takmičenju ko ima više pratilaca, veću limuzinu, puniju kasu, dublju vezu. Narod ih gleda kao komediju, iako je tragedija u toku.
Nema ovde ni oprosta ni pomirenja, jer kraj nije u rukama brice, već u rukama naroda koji ćuti. Katarza mora doći, ali ne kao venčanje, već kao lom, kao pucanje lažne slike – u kojoj se dva bezkarakterna “duhovnika” bore ne za duše, nego za prestiž.
A kad sve padne, kad se maska s lica skloni, neće se pitati narod gde su pogrešili Pop Ćira i Pop Spira. Pitaće se:
“Kako smo mi, takvi kakvi jesmo, njih dvojicu učinili glavnim junacima naše sudbine?”
Esej – U ogledalu Ćire i Spire
Stevan Sremac je napisao komediju. Mi danas živimo posledicu. Ono što je nekad bila šala o dva seoska popa, danas je gorka slika dva autoriteta – Crkve i države – koji su izgubili autoritet, ali zadržali privilegije.
Pop Ćira i pop Spira nisu više ličnosti – oni su sistemi. Sistem verovanja koji se prodaje u šarenoj ambalaži rituala, i sistem vladanja koji se podmeće kao zaštita, a funkcioniše kao eksploatacija. I jedan i drugi vremenom su izgubili misiju, ostavši bez sadržaja – ali bogati formom, pokriveni zlatom, pancirima i ikonama.
Taština koja je nekada zavodila kroz supruge popova, sada dolazi u vidu televizijskih kamera, društvenih mreža, VIP loža i fotelja u Savetu. Sveštenik više nije duhovni vodič, nego selebriti sa epitetom “stariji” i diplomom bogoslovije. Državnik nije vođa, nego glavni urednik večernjeg dnevnika, dirigent straha i gazda memoranduma.
U tome i jeste tragedija – što oni koji bi trebalo da povedu narod kroz mrak, danas gase sve svetiljke kako bi jedino njihovo svetlo bilo vidljivo.
Ali ko ih je postavio na tron?
Tu dolazimo do najneugodnijeg dela priče: Pop Ćira i Pop Spira nisu samo produkt sopstvene ambicije. Oni su ogledalo naroda koji ih je iznedrio. Srpska srednja klasa, ona koja voli red, ali samo ako joj koristi. Ona koja veruje, ali samo ako se to može pokazati. Ona koja poštuje državu, ali samo ako iz nje može da se izvuče neki interes. Ta sredina – ne ni elita, ni sirotinja – jeste pravi kreator ove tragikomedije.
Završna reč – Bez hepienda
U originalu Stevana Sremca, pomirenje se desi uz svadbu. Jer tada je još postojala vera da sitni ljudi mogu da porastu, da glupost ima granicu, da kompromis može doneti mir. Danas nema te vere. Nema više ni brice, ni svadbe, ni ljubavi. Ostala su dva sistema – jedan u crnom, drugi u plavom – koji se svađaju ko će prvi izgubiti obraz.
A možda smo obraz svi već davno izgubili.
Đakon Bojan Jovanović
