Ako si zaista pobedio “najopasniju obojenu revoluciju”, zašto si opkoljen hiljadama policajaca? Ako si zaista „narodni predsednik“, zašto bežiš od naroda i kriješ se iza uniformi?
Aleksandar Vučić se danas, zaklonjen kamerama i kordonom, obratio naciji i, po ko zna koji put, objavio pobedu nad nečim što ne postoji – “obojenom revolucijom”. To je njegov stari trik, da autentični građanski bunt prikaže kao stranu zaveru. A ako je išta obojeno u Srbiji, to je vlast. Obojena u strah, korupciju i krv.
Kaže da će njegovo vreme ostati upamćeno kao doba kada se najviše gradilo. Neće. Vučićevo vreme ostaće upamćeno kao doba kada se najviše kralo.
Vreme kada su uličari, zelenaši, siledžije, jednom rečju ćaci, postajali milioneri da bi čuvali preplašenog autokratu čije manipulacije više ne prolaze. Političara kome je istekao rok upotrebe.
I nije smešno kada Vučić, u trenutku najveće društvene krize, pokušava da se doseti duhovite replike na engleskom jeziku. To nije šala, već sramotan pokušaj da se autentična, istorijska borba velike većine jednog naroda ismeje i zbriše.
Ako je toliko siguran u svoju snagu, kao što nevešto pokušava da prikaže javnosti, neka raspiše vanredne parlamentarne izbore koje traže studenti i pobunjeni građani.
Jer jednog dana, pamtiće se ne njegova lažna slavlja, već dan kada je morao da pogleda narod u oči.
Srđan Milivojević, predsednik Demokratske stranke
