Dragi čitaoci, da li ste ikada razmišljali o deci koja odrastaju u siromaštvu, bez podrške, sa ranama koje ne vidimo? O deci koja traže smisao, dom, utehu – i nađu je u veri. U manastiru. U crkvi. A onda im upravo tu – u toj svetinji – neko ukrade dostojanstvo. Telo. Tišinu. I poverenje u svet.
Mislite li da je to daleko od vas? Nije. Možda je to dete iz vašeg kraja. Možda je to vaše dete, sutra.

Jer ovo nije samo priča o Crkvi. Ovo je priča o sistemu ćutanja, moći i izdaje – koja traje decenijama.

“Tekst posvećujem svim žrtvama, povodom početka istrage o ubistvu deteta u manastiru SPC i organizovane pedofilije od strane pravosudnih organa i Interpola. Dokumenta, svedočenja će biti predmet istrage, zato ih ne mogu predočiti. Uskoro će sve biti dostupno i javnosti. Hvala Vam na razumevanju.”

U senci bogomolja i iza kandila koje svetle u hramovima Srpske pravoslavne crkve, godinama se odvija nešto što mnogi vide, ali o čemu se retko ko usuđuje da govori. Sve veći broj svedoka iznutra – sveštenika, monaha, pa čak i bivših bogoslova – ukazuje na sistemsko zataškavanje seksualnih zlostavljanja, nameštanja funkcija na osnovu ličnih veza i homoseksualnih odnosa, kao i na stvaranje klime u kojoj su tiha odanost i saučesništvo jedini put do napredovanja u crkvenoj hijerarhiji.

Jedan od svedoka, govori o podvođenju u manastiru Krka u Hrvatskoj, odakle su pojedina deca prebacivanja u Bosni i Hercegovini. Njegovo svedočenje ukazuje na to da je „podvođenje“ mladih, ranjivih učenika predstavljalo veoma često tiho pravilo, a ne izuzetak. Njegove reči: „Ako si ćutao – išao si gore.”

Pojedini episkopi su svoje “naložnike” – osobe s kojima su bili u ličnim ili seksualnim odnosima – postavljali na ključne pozicije unutar eparhija, ignorišući svešteničke, moralne i duhovne kvalifikacije. Ovakve rotacije kadrova nisu bile moguće bez bar prećutne saglasnosti određenih državnih struktura koje, kako tvrdi svedok, godinama „zatvaraju oči“ pred očiglednim zloupotrebama moći i krivičnim delima.

Posebno je uznemirujuće to što se određene eparhije, kako tvrde naši izvori, koriste i za širenje narkotika među mlađim sveštenicima, uz aktivno saučesništvo pojedinih crkvenih starešina. „Marihuana je postala svakodnevica u nekim krugovima“, navodi svedok. „Kao i sve drugo – sve se to toleriše, dok god se ćuti i dok god postoji odanost.“

Ćutanje institucija i pitanje odgovornosti

Dok se Crkva tradicionalno predstavlja kao moralni stub društva i čuvar duhovnih vrednosti, sve više svedočanstava upućuje na to da se upravo unutar njenih zidova događaju ozbiljna kršenja osnovnih ljudskih prava – uključujući zlostavljanje maloletnih osoba i zloupotrebu crkvene moći za lične i seksualne ciljeve.

Posebno zabrinjava izostanak reakcije državnih institucija – tužilaštava, policije, pa čak i samih medija. Iako je javnost već godinama upoznata s ponašanjem pojedinih crkvenih lidera, ozbiljna istraga nikada nije sprovedena do kraja. Zakon ćuti. Vernici ćute. A deca i mladi ostaju nezaštićeni.

Apel i posledice

Ovo nije napad na veru. Ovo je apel za odgovornost. Ako crkva i država ne reaguju, ne samo da postaju saučesnici, već i gube svaki legitimitet kao zaštitnici moralnog i pravnog poretka.

Zato pitamo, jasno i glasno – dokle, bre?

Dokle ćemo da okrećemo glavu? Dokle će moćnici da siluju tišinu pod plaštom svetosti?

Dokle ćemo ćutati dok nevini trpe – samo zato što im je rečeno da je tako Božja volja?

Đakon Bojan Jovanović