Gaziće srpske grobove da ožale svoje mrtve.
Znane i neznane humke, ne mari, srpske su kosti.
Dželati će brisati suze rukama niz koje još sliva nevina srpska krv.
Ne mari, oni su žrtve, još umorni od klanja, silovanja i raspinjanja.
Krvavim čakijama rasecaju hleb otet sa onih slava, iz onih kuća i onih sela kojih više nema.
Ne mari, bila su srpska.
Tamo gde je trn pojeo livadu i šuma kuću, gde se njiva napila krvi, gde je iz povađenih očiju Srba nikla jabuka što zaplače kad je raspoloviš…
I jabuku su ućutkali, za kim da žali, to su samo Srbi bili!
Prezreće staricu u crnini, šta će ona tu?!
Ta je rađala za jame i jendeke.
Kćeri za zveri, sinove za klinove, kolevke za krstače…
Za kim da žališ stara?! Gde su ti grobovi, iz kojih si kuća, iu kojeg sela..? Od kojih si, bre, a da pretekli?
Nariči tamo da te ne čuju, da ne nadglasaš umorne krvnike, još su ljuti na tebe što rodi onoliko da kolju čitav dan!
Pa, ni u kosidbu se ne ide toliko, aman!
Na mobu su ti dolazili kraće nego što su ti palili kuću!
Na slave si ih gostila i još tad oprostila…
Morala si, ti rađaš za jame, kočeve i gajtane.
Nije tebi bilo ko pobio i spalio sve, no prve komšije.
Nisu dali da se kakvi neznanci zore i seire.
Toliko su čuvali čakije za komšije…
Još na babine kad su dolazili meračili su vratove, gde su dedovi stali oni su doklali…
Šta je preteklo – neka, taman će stasati za neku narednu “žetvu”.
Taman da zveri odmore, a Srbi zaborave.
A, zaboravljaju. Dobri su to ljudi.
Niko ko Srbin nije othranio svoje krvnike.
I vazda kriv. Vazda ga previše pa da ni jednog na zemlji nije!
I opet će mu gaziti grobove da ožale svoje.
Prezrivo će gledati put srpskih sela kojih nema mrzeći i taj trn i omare, i proklinjaće spaljenje srpske kuće što im se kamen nije zatro, i mršnuće mučenicu u crnini, šta se povila do zemlje kao da zna gde su joj grobovi..?
Raznele vode i paščad.
Za čim da žali kad ni dželat sebe požalio nije, a klao je čitav vreli dan…
Pa, ni u otkose se ne ide toliko.
Stoka je dojavila u štale i torove a oni su, nesrećni, još klali…
Dedovim šakama i čakijama, da oposle što stari nisu, da ne ostave za sobom nezavršenog posla, Srbi se lako zapate…
Polen je to, srbonikne, a taman je zakorovilo sve, rađaju onakve jabuke, vrisnu kad ih raspoloviš…
Neka je mira svačijoj žrtvi i smiraja svačijoj muci, no dokle će svačiji mir biti nemir za Srbe?!
Dokad da Srbin ćuti da se krvnik ne ljuti?!
Dokad će mostovi pomirenja biti nad rekama naše krvi?!
Dokad će nam manjkati dana za parastose…?
Dokda če kostima mučenog Srblja međiti okućnice na kojima još tinjaju temelji mog mučenog roda?!
Dokad ćemo i mrtvi biti previše živi?!
Gaziće srpske grobove da ožale svoje mrtve – još su te jame gladne, Srbine, još te ni mrtvog ne broje međ žrtve!
Mihailo Medenica
