Zahvaljujući saradnicima iz inostranstva, sve češće imam priliku da dođem do dokumenata koji potvrđuju apsurd u kojem živimo.
Bez znanja naroda, i bez njegovog ovlašćenja, pojedinci – pod pritiskom obećanja koje su dali interesnim krugovima pre dolaska na vlast – potpisuju dokumenta koja imaju dalekosežne posledice po one koji su im dali poverenje da ih predstavljaju i vode.
Odluke koje se tiču života miliona ljudi donose se u tišini, iza zatvorenih vrata, najčešće na osnovu ličnih interesa, ucena ili političkih kalkulacija. Kada se dogovori konačno pretoče u reči i potpise, narodu se serviraju kao „istorijski iskoraci“, „koraci ka stabilnosti“ ili „pobedničke politike“.
U stvarnosti, reč je o trgovini tuđom sudbinom, najčešće obavljenoj u rukavicama i uz širok osmeh pred kamerama.
Te brljotine se u javnosti, uz izvrtanje činjenica, predstavljaju kao strateške pobede, a medijski se pokrivaju blic kampanjama režimskih glasila koje više podsećaju na reklamu za deterdžent nego na ozbiljno novinarstvo.
U takvom sistemu, istina je višak. A građanin – zbunjen, izmanipulisan, ostavljen da bira između laži i tišine.
Pirove pobede i duhovne trgovine: slučaj MPC
Jedna od takvih pirovih pobeda, predstavljenih javnosti kao istorijsko pomirenje, jeste pitanje Makedonske pravoslavne crkve (MPC). U medijima i crkvenim saopštenjima čuli smo da je reč o „vraćanju u okrilje Srpske pravoslavne crkve (SPC)“ i „uspostavljanju jedinstva“. Ali da li je to zaista tako?
Ako jeste, logično se nameće pitanje: zašto isti model pomirenja nije primenjen i na druge slične slučajeve? Zašto se, recimo, isti princip ne primeni na Hrvatski ili Crnogorsku pravoslavnu crkvu, ili na one koji su se u raznim episkopijama u inostranstvu izdvojili iz kanonskog okvira?
Ko je, uostalom, dao ovlašćenje srpskom patrijarhu da o ovako važnim pitanjima pregovara na tajnim sastancima, kako su izveštavali pojedini mediji, i da samostalno donosi odluke u ime cele crkvene zajednice?
Još važnije: kako je moguće da se neko „vrati u jedinstvo“, ako to jedinstvo nikada nije ni priznato? Srpska pravoslavna crkva MPC nikada nije priznala kao kanonsku. Naprotiv, u dokumentu iz 1994. godine jasno se koristi izraz „takozvana Makedonska pravoslavna crkva“, a tadašnji episkopi se pozivaju da se u roku od tri meseca vrate u „kanonski poredak“, uz pretnju pokretanjem kanonskog krivičnog postupka.
Ako je nešto bilo „takozvano“, ako je do juče bila „šizmatik“, kako je preko noći postala „sestrinska crkva“? Na osnovu kog dogovora? Ko je ispregovarao uslove, i po čijem nalogu?
Vrhunac apsurda jeste slučaj episkopa SPC Jovana, koji je proveo godine u makedonskim zatvorima kao „žrtva raskola“. Uz posredstvo Vlade Srbije prebačen je prvo u Beograd, pa potom u Rusiju na lečenje i oporavak — sve pod medijskim narativom o „progonom pravoslavlja“. A onda, 2023. godine, isti taj Jovan traži otpust iz SPC da bi prešao u Makedonsku pravoslavnu crkvu – onu istu zbog koje je robijao.
Ko ovde koga vuče za nos?
Ili još bolje: ko koga tera da veruje da sunce izlazi sa zapada, ako mediji i crkveni vrh to tako odluče?
Ovakvi slučajevi ne samo da otkrivaju nedostatak principa, već razgolićuju licemerje, improvizaciju i netransparentnost u donošenju odluka koje imaju ozbiljne posledice po crkveni, ali i društveni poredak.
Crkva, država i inostrani interesi: tronožac bez ravnoteže
Kada se pogleda širi kontekst ovakvih „istorijskih pomirenja“, nemoguće je ne primetiti duboko isprepletane interese crkve, države i međunarodnih centara moći. Na Balkanu, gde vera odavno nije samo duhovna kategorija, nego i sredstvo političkog, nacionalnog i geopolitičkog pozicioniranja – crkva često ne deluje kao autentični hram vere, već kao tihi (ili glasni) saučesnik u igri moći.
Srpska pravoslavna crkva, iako formalno odvojena od države, decenijama funkcioniše kao paralelni stub vlasti, čije se odluke i poruke često usklađuju s političkim vetrovima koji duvaju iz Beograda, Moskve, Brisela ili Vašingtona – u zavisnosti od trenutnog interesa.
Kada jedan patrijarh sedi za stolom s predstavnicima drugih crkava ili država, a da pri tom ne postoji transparentan mandat, narodni konsenzus ili saborno crkveno odlučivanje – onda ne govorimo o veri, već o diplomatskoj pozorišnoj predstavi sa unapred napisanim scenarijem.
Upravo zato, ovakvi potezi – poput „istorijskog jedinstva“ sa Makedonskom crkvom – nisu plod dogovora među vernicima, sveštenicima ili verodostojnog pomirenja, već rezultat geopolitičkih potreba i međunarodnog pritiska, upakovanog u jezik „bratske ljubavi“. A to se u politici zove – pristanak pod uslovom.
Ni jedan episkop, patrijarh, predsednik ili strani ambasador nema pravo da odlučuje o duhovnim pitanjima bez naroda, bez istine i bez otvorenog dijaloga. A upravo to se na Balkanu godinama zamenjuje pantomimom demokratije, u kojoj građanin ima pravo da ćuti, a narod – obavezu da zaboravi.
U tom trouglu moći – crkva, država i strani uticaji – najčešće strada ono što bi trebalo da bude osnova svega: dostojanstvo naroda i vera u istinu. A kad istina postane luksuz, i vera se pretvara u valutu kojom trguju oni koji su odavno izgubili kompas – i duhovni i politički.
Đakon Bojan Jovanović
FOTO: Fonet/Ana Paunković
