Svaki letnji raspust sam provela kod tetke, moje omiljene tetke Deve. Živela je pored reke u koju sam išao sa ćerkama i mladima iz komšiluka (ja dete, ti momci i devojčice, ja srećna u društvu starijih, osećala sam se važno i odraslo).
Tu je bio naš komšija Mićo, stariji od svih nas. Zaštitnik, gospodin, “bate”, kako bi me onda zvali.
Ubrzo se oženio i dobio dvoje dece.
Jedan od njih je na ovoj slici, u invalidskim kolicima.
Kristina se udala za prvu ljubav kao mlada.
Imali su ćerku, ali joj je muž umro od raka kad je bila beba.
Bila je uz njega do kraja. Bila je jaka, nije mu dala bez nade ni kad nije bilo nade. Nekoliko meseci kasnije imala je saobraćajnu nesreću.
Plutala je između života i smrti mesecima.
Preživela je, ali je ostala paralizovana.
Prihvatila je vest bez suza, tešila svoje najmilije, govoreći da je važno da je živa, da je sa svojim detetom, da planira da živi normalno, da živi punim plućima.
Evo je na blokadi u Preljini, sa ćerkom, sa svojim ljudima koji žele isto što i ona. Da živimo normalno, da dišemo u potpunosti.
Sad znam da ćemo pobediti jer su ovakvi borci u našim redovima.
Imaju pare, pendre, suze, štitove.
Imamo heroje.
Aleksandra Ćurčić
