Kada se u Srbiji pomene reč revolucija, sistem odmah pali alarme. Ako govorite o revoluciji – targetirani ste. Etiketirani. Optuženi da prizivate haos, krvoproliće, građanski rat. Jer sistem zna da bez revolucije – pravih promena nema. Zato često sam organizuje male, kontrolisane „revolucije“ protiv sebe, puštajući paru na ventile, simulirajući sukobe, kako bi prikrio svoje zločine, korupciju i laži.
Ali pred nama nije revolucija krvi. Pred nama je revolucija istine. Revolucija reči.
Zar Bog nije stvorio svet – rečju? Bez mača, bez krvi. U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. U toj rečenici je najdublja istina ljudske slobode: reč menja svet.
U Srbiji se često kaže – „ko se najviše poziva na poštenje…“ – znamo kako se završava ta misao, ali to je upravo suština: istina u ovoj zemlji dolazi s ironijom. Oni koji je se najviše plaše, najčešće je najglasnije prizivaju.
Danas je laž temelj vlasti. A istina – opasnost.
Zato se urušava i jedan od poslednjih stubova tradicionalne moći – odnos između Aleksandra Vučića i Srpske pravoslavne crkve. Nekad u strateškom zagrljaju, danas u hladnom ratu. SPC više nije ni formalno uz narod – ostala je tiha, bojažljiva, ili pak priklonjena moći. Nekada je makar pokušavala da zadrži oreol iznad politike, danas ga često bez otpora spušta na predsedničku glavu.
Neki bi želeli da veruju da reči savesti dolaze iz Crkve, ali njih – nema. Ili ih ima tako tiho, da više liče na taktiku nego na istinu. Crkva ne propoveda narodu, već sve češće vlastima. U litijama, u besedama, u susretima sa političarima, više je ceremonije nego savesti. Više tišine – nego glasa koji staje uz običnog čoveka.
I ne bi nas iznenadilo da se te litije jednog dana, u centru Beograda, pojave ne kao duhovna snaga, već kao performans u zaštiti vlasti – sa kacigama umesto kamilavki, da se mogu zalećati kao ovnovi i proizvoditi veću buku od istine.
Jer kad se vera koristi kao politički alat, onda više nije vera. Tada postaje dekor. Pozornica. Paravan.
Narod to vidi. I oseća. Jer zna da duhovni autoritet koji se grli sa političkom moći – gubi pravo da propoveda. Znamo to svi, i oni koji veruju i oni koji ne veruju. Jer istina je dublja od institucije.
I tu se otvara prostor za revoluciju istine.
Ne dolazi više odavde ili odande – dolazi iz naroda. Iz običnog čoveka. Iz nečijeg komentara ispod vesti, iz pogleda starca na pijaci, iz glasa koji se sve teže čuje na televiziji, ali sve snažnije odjekuje u glavi.
To više nije borba za pozicije. Ovo je borba za razliku između svetog i lažnog. Između istinske vere i manipulacije verom. Između naroda koji je ostavljen – i elite koja se zaklanja iza oltara.
Istina, kad je proterana iz institucija, iz crkava, iz skupština – uvek nađe svoj put nazad. Kroz narod. Kroz umetnost. Kroz govor koji ne traži dozvolu.
To je revolucija koja se događa kad čovek odluči da više neće ćutati. Da neće pristati na laž, pa makar svi oko njega klimali glavom. Revolucija u kojoj se ne osvajaju institucije, nego se vraća dostojanstvo.
To je najopasnija revolucija – jer je ne možeš uhapsiti, zastrašiti, kupiti. Jer ne zavisi od jednog vođe, jedne partije, jednog trenutka.
Zavisi od svakog od nas.
Jer kad istina prestane da bude stvar hrabrosti, a postane stvar navike – tada počinje sloboda.
Đakon Bojan Jovanović
