Srbija danas više ne liči na demokratsku državu, već na ostrvo bez izlaza, ogoljeno od slobode, istine i časti.
Goli otok više nije u Jadranu – sad je u našim glavama, u školama, medijima, sudnicama, i na litijama koje se sve češće pretvaraju u predstave za politički profit.
I ako ti nije zabranjeno da govoriš – zabranjeno ti je da misliš. Ako nisi zatvoren fizički, zatvoren si duhovno, ekonomski i medijski. Boli te otok? Ne smeš da kažeš.
SPC – Sveti biznis inkorporated
Srpska pravoslavna crkva više ne brani veru – brani vlast. Umesto u ikone, mnogi vladike gledaju u Vučića kao u spasioca. Umesto u hramove, ulažu u nekretnine, zemlju i tišinu.
Gde su bili kada su ljudi maltretirani na protestima? Gde su danas kada narod gladuje, dok režim guta budžet i ljudska prava? Zauzeti su – blagosiljanjem predsednikovih brkova i ćutanjem pred zlom.
Vladike SPC se sve više ponašaju kao agenti režima, a ne kao čuvari naroda. Litije se koriste za političko kanalizanje nezadovoljstva, a ne za istinsku duhovnu obnovu.
Vučić – vladar otoka i majstor straha
Aleksandar Vučić je postao vrhovni upravnik ovog “duhovnog Golog otoka”. Niko ne zna da li više manipuliše emocijama ili institucijama, ali rezultat je isti – narod ćuti, a režim jača.
Vučić je uspeo da:
Podčini medije
Oslabi opoziciju
Kupi crkvu
I što je najgore – da ubije nadu
On voli da se pojavljuje kao spasitelj, dok zapravo igra sve uloge: i dželata i žrtve, i molitelja i gospodara.
Narod u zatvoru tišine
Srbija je postala zemlja u kojoj:
Zloupotreba postaje zakon
Laž postaje liturgija
Ćutanje postaje moral
Goli otok nije više zatvor – to je mentalitet.
A bol?
Boli nas otok.
Ali nemamo pravo ni da jauknemo.
Zaključak
Srbija danas ne treba još jednog vođu, još jednog svetog vladiku, još jednu monarhiju u mantiji. Treba joj oslobođenje – od laži, od straha, od režima koji crpi snagu iz crkve i bogatstvo iz naroda.
Ako SPC ne ustane protiv nepravde, onda je postala njen saučesnik. Ako narod i dalje ćuti, biće saučesnik sopstvene propasti.
Ali, “Boli me otok” više nije jadikovka – to je poruka. Ne bojimo se više tog otoka, ni vaše tišine, ni vaše sile. Vi mislite da nas stežete – a mi već skidamo lance. Vi mislite da ćemo večno trpeti – a mi već štimujemo instrumente.
Jer kad dođe trenutak, nećemo jaukati.
Sviraćemo vam kraj.
Đakon Bojan Jovanović
