Sistem puca. Ne škripi, ne krcka – puca. U panici, u haosu, u pokušaju da još jednom – poslednji put – sakrije ono što se više sakriti ne može.
Godinama je uspevao da zatvori krug. Da kontroliše tokove informacija, da kompromitujuće istine zakopa duboko, da ućutka, zaplaši, potkupi. Ali više ne ide. Previše rupa, previše istine, previše ljudi koji više ne pristaju na tišinu.
Najslabija karika više to i nije – ona sada najglasnije zveči. Srpska pravoslavna crkva, toliko godina štitila i zaštićena, više ne može da izdrži težinu sopstvenih greha. Od bliskosti s mafijom do zloupotreba moći i novca, preko zataškavanja nasilja i mračnih kompromisa – sada sve izlazi na videlo. I ne može se zaustaviti.
Umesto odgovora, stiže nasilje. Umesto pravde, stiže represija. Sirova sila, kao poslednji pokušaj da se sačuva iluzija kontrole. Ali čak ni novac, taj stari oslonac korumpiranih struktura, više ne rešava ništa. Njegova moć je istrošena.
Dolazimo do tačke pucanja. Do tačke bez povratka.
Jer sada stvari prelaze granice ove zemlje.
Pismo koje je stiglo iz Sjedinjenih Američkih Država – dokument koji će uskoro postati javan – ne liči ni na šta što je dosad viđeno. Nije dugačko, ali je precizno. Nije glasno, ali odzvanja. Napisano hladno, tačno, u diplomatskom tonu koji ne ostavlja prostor za dilemu – niti za bežanje.
Oni koji su ga pročitali, ili makar imali uvid u fragmente, već ne spavaju mirno. Svaka rečenica je metodički uperena ka srcu problema – ka samom sistemu. Ka vrhu institucija koje su decenijama delovale izvan domašaja zakona.
Srpska pravoslavna crkva je takođe jasno naznačena – ne direktnim optužbama, već znalačkim postavljanjem pitanja na koja se odgovori već znaju. Ne traže objašnjenja, jer ih već imaju. Ne traže dokaze, jer su ih već prikupili.
Jedan pasus, kažu, sadrži formulaciju koja u prevodu glasi: „više nema prostora za taktičko ćutanje“. Šta god to značilo – zna se šta znači.
A drugi pasus… e, taj je još nezgodniji. Jer ne govori o istini, već o posledicama. O takozvanim “merama koje se razmatraju u tišini”. U kuloarima se već šapuće o zamrzavanju sredstava na stranim računima. O crnim listama. O imenima koja bi mogla da se nađu na dokumentima s pečatima koji nisu domaći. I o tome kako se sve pažljivo tempira – da prvi udar zaboli, a da sledeći bude opomena za sve ostale.
Po hodnicima se šapuće – o vezama, o računima, o tajnim sastancima, o nadgledanju koje je trajalo duže nego što su mnogi slutili. O onome što se mislilo da nikada neće dospeti do stranih arhiva – a sada je tamo. Ozvaničeno. Uvezano. Spremno.
A kad istina izađe, neće biti mesta za skrivanje. Ni kod kuće, ni napolju. Jer više ne zavisi od njih – sada zavisi od nekih drugih. I ti drugi više nisu spremni da igraju igre.
Sistem se ruši. Sporo, ali neumitno. Kotrlja se niz provaliju, poput zapaljenog autobusa bez kočnica, iz kojeg se čuju očajnički povici i konfuzni uzvici – jer više nema scenarija, nema plana. Samo panika. Samo strah. Samo kraj.
Nema nazad. I to je najvažnija vest dana.
Đakon Bojan Jovanović
