Kada se pogleda istorija Srbije, jedna stvar ostaje upadljivo nepromenjena: nasilje kao sredstvo vladanja. Od srednjovekovnih vladara do današnjih političara i crkvenih velikodostojnika, ideja da se narod drži pod kontrolom strahom, represijom i manipulacijom ne prestaje da bude osnovna strategija moći. To što se danas nalazimo u XXI veku čini ovu činjenicu još poraznijom.
Temelji današnje Srbije – politički, društveni, pa i duhovni – izgrađeni su na krvi nevinih. Srpska pravoslavna crkva, koja se rado predstavlja kao čuvar identiteta i morala, kroz vekove je bila instrument moći, često u službi vladara i njihovih ličnih interesa. Iako se predstavlja kao svetionik pravde i čestitosti, SPC ćuti pred nepravdom i korupcijom – a nekad je čak i saučesnik u tim procesima.
Istorijski uzori koje se i danas slave zapravo su simboli represije. Stefan Nemanja, osnivač srpske države, nije bio ništa drugo do autoritarni vladar koji je sopstvenog brata oslepeo kako bi osigurao presto. Kralj Milutin, koji se danas gotovo svetiteljski poštuje, bio je čovek koji je sa pedofilskim nagonima ženio devojčice od 5 godina zarad političkih saveza. Car Dušan, najčešće uzdizan kao simbol moći, vladao je gvozdenom rukom, uz zakonnik koji je brutalno kažnjavao neposlušnost – zakonnik čija pravda nije važila za moćne i bogate.
U tom duhu vlada i Aleksandar Vučić. Autoritarnost nije njegova izmišljotina – on je samo naslednik duge tradicije vladanja silom, u kojoj su crkva i država neraskidivo povezane u potčinjavanju naroda. Protesti koji se danas dešavaju na ulicama Srbije više su pozorište nego autentičan izraz narodne volje. Vučiću oni služe kao ventil, kao alat za kontrolu narativa. Umesto da odgovara na pitanja o kriminalu, korupciji, pogibijama i sistemskoj nesposobnosti države koju vodi – on koristi demonstracije da se predstavi kao žrtva „stranih faktora“, da plaši narod unutrašnjim neprijateljima, da konsoliduje sopstvenu moć.
Naravno, nezadovoljstvo postoji. Ljudi izlaze na ulice jer više ne vide izlaz. Ali sve dok protesti ne postanu zaista autonomni – nevezani za partijske interese i bez manipulacije odozgo – oni ostaju u funkciji istih onih koji proizvode krizu.
Dakle, kome danas trebaju protesti? Narodu koji je izmučen ili Vučiću koji zna kako da krizu pretvori u priliku? U zemlji u kojoj su vekovima vladali mač, manipulacija i crkvena ćutnja pred zlom, odgovor na to pitanje nažalost nije teško dati.
Đakon Bojan Jovanović
