Drino moja, reko, tužbalice.
Suzo srpstva, žalosna nevesto.
Plači, reko, plači na daleko.
Ima li te odmeniti neko?
Hajte vode, ako Boga znate,
potecite da Drina počine…
Pohitajte vidajte joj rane.
Razgrnite kanjone i klance,
nek zastane mučenička voda,
hajte reke- strgnite joj lance.
Stani Drino, ne plaši se, mila,
došo sam ti da potražim kosti,
da ogrnem kožu mrtvog brata,
stani Drino, slep sam ti, oprosti.
Davno su mi iskopali oči,
još na đedu, tamo na sred njive,
došao sam tobom da progledam,
Drino moja- moje oči žive.
Zapevaj mi iz preklanih grla,
isplači se srpstvom, svevideća,
slpeti venac od mrtvog uvojka
mučenička vodo sa raspeća.
Stani Drino da se ožalimo,
evo sam ti došao na slavu,
krvav hleba, krvavu ikonu
i krvavu domaćina glavu…
Evo sam ti došao s đeverima,
mrtvu mladu sa dna da isprosim,
najlepšu mi daruj, mila reko,
evo oči kao dar joj nosim.
Moja Drino, krstonosna reko,
manastiru krvava korita,
zastane li iko, živa vodo,
za mučeno Srblje da upita?
Zna li iko da su ti valovi
raspletene kose devojačke,
kazuješ li da su ti obale
od kostiju, viteške, junačke.
Kazuj Drino, kad se svici roje,
to trepere za sve srpske glave,
ptice ćute – mrtvo srpstvo poje,
stradalnici zoru da najave.
Kazuj Drino zašto tečeš
ko ni jedna druga voda,
kazuj reko sa raspeća
sva od krvi srpskog roda!
Mihailo Medenica
