Svaki dan u ovoj zemlji izgleda kao dokazni materijal. Dok hodam među ruinama nečega što je trebalo da bude država, a danas je improvizovana scenografija za neprestano poniženje, u glavi mi se javlja ista misao – Nirnberški proces. Ne u doslovnom, ratnom smislu, ali u duhovnom, moralnom, civilizacijskom. Jer ono što nam se dogodilo nije puka posledica „okolnosti“, nego namerne sabotaže društva. I za to neko mora da odgovara.
Najopasnija bolest ovog društva nije siromaštvo, nije ni korupcija – to su simptomi. Najteža i najpodmuklija bolest je samilost – ideološka guba koja izjeda odgovornost i opravdava sve: od krađe do izdaje. To je verovanje da je za sve kriv neko drugi. Da su patriote samo oni koji viču najglasnije. Da znanje ne vredi, da je istina stvar mišljenja, a čast relikt.
Samilost ne mari za činjenice. Ona izjednačava dželata i žrtvu, zločin i zakon, neznanje i obrazovanje. A najveći promašaj naše samilosti, našeg ne razumnog i ne hrišćanskog opraštanja, su oni koji su nas doveli do ove tačke – ljudi koji se zaklanjaju iza naroda, dok ga pljačkaju i ponižavaju; koji pozivaju na jedinstvo, dok seju strah; koji se kunu u pravdu, a gaze pravni poredak svaki dan.
Vreme je za razračunavanje – ne sa oružjem, već sa istinom. Vreme je da se imenuju odgovorni, da se ne ćuti više pred lopovlukom, neznanjem, izdajom i moralnom kapitulacijom. Jer ko ćuti – pristaje. A ko pristaje – saučestvuje.
Ova zemlja zaslužuje katarzu. Ako ne možemo da imamo pravdu, hajde barem da imamo istinu. Ako ne možemo da vratimo sve što je uništeno, možemo makar da kažemo: dosta je bilo.
Đakon Bojan Jovanović
