Dok se građanima Srbije svakodnevno servira fikcija – udoban život, stabilna država, duhovna obnova – stvarnost je surova i gorka. Iza svetlucavih reklama o “nikad jačoj crkvi” i “nikad stabilnijoj vladi” krije se sistem koji se održava pendrekom, pretnjama i propagandom. Crkva blagosilja zločince, vlada se hrani od muke osiromašenog naroda, a sveštenici koji govore istinu bivaju progonjeni, baš kao u najmračnijim danima posleratnih čistki.
Na delu je ogoljena simbioza političke i kriminalne moći. Sistem se finansira kroz izvršiteljski teror, koji do kosti dere narod. Egzekutori se ponašaju kao legalizovani uterivači dugova u ime države – države koja sve manje liči na demokratsku zajednicu, a sve više na feudalnu prćiju. Oni koji bi trebalo da štite narod – od crkvenih velikodostojnika do predstavnika zakona – prodali su se ili ćute. Ili još gore: aktivno učestvuju u urušavanju svakog smislenog otpora.
Predsednik trči svoje “pobedničke krugove”, kao neka karikaturalna verzija Foresta Gampa, ali njegov hod po političkoj pisti nije ni nevino ni simpatično. To je trk bahatosti i samodovoljnosti, trk sile nad razumom. I dok on paradira, iza njega ostaje zemlja u rasulu – gladna, ponižena, obezglavljena. Narod sa praznim stomacima nikada nije mogao biti poražen trajno, ma koliko vlast mislila da može da vlada strahom.
Srbija je danas crna rupa Evrope – razbojnik s presudom, ali bez kazne. Ne zato što je nevina, već zato što je nekome još uvek korisna. Ova vlast ne bi mogla opstati bez podrške paraobaveštajnog aparata, bez podrške lažnih opozicionara i bez svoje “sendvičarske elite” – crkvene i političke. Zajedno, oni spaljuju temelje srpskog društva, pretvarajući narod u puko sredstvo za očuvanje moći.
U takvoj atmosferi, zlo može samo da se intenzivira. Nema napretka dok korumpirani komesari – bilo u mantijama ili kravatama – sami sebi dodeljuju oreole svetaca i glume spasioca naroda od “nepostojećih pretnji”. Svojom demagogijom prikrivaju istinu o tome ko su i šta su postali: ništa. Ništavilo koje uništava sve oko sebe.
Zato je krajnje vreme da prestanemo da se čudimo i počnemo da beležimo. Da dokumentujemo svaku laž, svaku krađu, svaki pendrek koji udara, svaki ćutljivi klimoglav koji omogućava zlo. I da ih uklonimo – ne iz osvete, već iz potrebe za društvenom i moralnom higijenom.
Jer Srbija više nema luksuz da čeka. Ili ćemo ponovo postati društvo ljudi, ili ćemo ostati teritorija kojom vladaju senke i krstonoše, kriminogeni i prodani dušebrižnici.
Đakon Bojan Jovanović
