Po srpski rečeno – i vuci siti i koze na broju. Takav je bio cilj, a izgleda i ishod Vidovdana 2025. Sistem je još jednom demonstrirao moć: ne snagom ideje, već snagom kontrole, propagande i umora koji je temeljno, planski i bezdušno usađivan u narod.
Šta se tačno dogodilo? Ništa. I to je problem.
Vidovdanski protest, najavljivan kao odlučan korak ka promenama, pretvorio se u hod po ledu – tanak, nesiguran, i unapred osuđen na pucanje. Ljudi su došli sa verom, a otišli sa mukom u stomaku. Režim je, kao i mnogo puta do sada, znao da protiv istrošenih parola, bez konkretnih koraka i lidera s kičmom, ne treba ni slati vodene topove. Dovoljno je poslati poruku: otpor je uzaludan.
I poslata je. Glasno i jasno. Uz asistenciju najskuplje propagandne mašinerije na Balkanu i ključnu pomoć onih koji bi trebalo da brane narod – ne vlast.
Jer, kada Srpska pravoslavna crkva svojim nečinjenjem, a ponegde i izjavama, de facto podrži status quo – to više nije samo versko pitanje. To je moralni krah institucije koja bi trebalo da bude s narodom, ne sa vlašću.
Lagali su nas da se stvari menjaju. Lagali su da “sad mora da pukne”. Lagali su da postoji plan. Ali plan je, izgleda, bio da sve ostane isto – i da svi budu umorni taman toliko da promene više niko i ne poželi.
Ostali smo bez glasa. Bez vodstva. Bez vere. A možda i bez budućnosti, jer svaka propuštena šansa u ovakvom sistemu vraća nas ne godinu dana unazad – već celu deceniju.
Narod je izneveren. Ne od Vučića – on samo igra svoju igru. Već od onih koji su tvrdili da su alternativa, a nisu znali ni do kraja rečenice da doguraju bez saplitanja. Bez snage da ustanu, bez ideje da povedu. I kada više ne znaš ko te izdaje – režim ili opozicija – znaš da si ostao sam.
Srećan 6. oktobar. Dan kad se ništa nije promenilo. Dan kada su mnogi shvatili da promene možda više i ne dolaze. Dan kada je gorko jasno – uzaludno je čekati Mesiju dok narod kleči, a sistem slavi.
Đakon Bojan Jovanović
