Budimo realni, ne postoji osoba koja je poslednjih desetak godina javno istupala protiv vlasti, a da nije to činila sa konstantnom zebnjom da li će takvim istupima u javnosti dovesti u opasnost sebe ili još gore svoju porodicu. Veče je uoči velikog skupa koji su zakazali studenti. Nadam se i plašim, brine, a besan sam, ponosan sam i stidim se. Išao sam danas do centra, Trg republike opet razvaljen, ruglo od “Ćacilenda” mesecima stoji ispred skupštine, blokirajući tako sve vreme saobraćaj na Trgu Nikole Pašića.
Pitam se ceo dan, dal smo svi jeli bunike, pa smo pustili da šaka najgorih razvaljuje grad, ne samo grad već i gradski budžet. Da li je moguće da godinama ne možemo, ne umemo ili ne želimo da promenimo stanje. Ljudi su umorni. Voze se autobusima koji sad pripadaju privatnicima koji su naravno visoki funkcioneri vladajuće stranke, ili su u bliskim vezama sa njima. GSP umire.
Otkazani su svi polasci vozova i autobusa za Beograd. Ko je taj ko to sme da uradi? Znam ko je, samo se pitam da li će za svoju bahatost nekad odgovarati. Očekuje se mnogo ljudi. Ništa neće sprečiti studente i građane da se pojave na zakazanom skupu i ispustave svoje zahteve. Rekao bih sasvim razumne zahteve, koji da živimo u normalnoj državi ne bi ni morali biti ispostavljani. Jedan je raspisivanje izbora. Pobogu, već dugo vremena jasno je da oni koji imaju apsolutnu vlast nemaju većinsku podršku građana. Dakle nemaju legalitet i to je savršeno jasno svima, osim malog broja lobotomiranih TV gledalaca televizija čije ime ne mogu ni da spomenem. Drugi zahtev, kad bi nadležni organi radili svoj posao ne bi trebalo ni da ispostavljaju studenti. Traže da se skloni Ćacilend.
Šatorsko naselje u centru grada koje blokira saobraćaj, te ne ispunjava nikakve sanitarne uslove, u kojima ponekad borave istetovirani likovi u kasnim tridesetim, koji se predstavljaju kao studenti koji žele da uče, a verovatno nemaju pojma ni šta to znači, morale su skloniti razne inspekcije, pre svega sanitarna, a potom saobraćajna u saradnji sa saobraćajnom policijom. Običnim građanima pišu se visoke prekršajne kazne, zbog najsitnijeg saobraćajnog prekršaja, Šapićevi “Beli” kurče se po gradu u besnim preplaćenim automobilima, bahato razgovaraju sa pešacima koji prelaze ulicu van pešačkog prelaza, ali žmure na higijenski svinjac i ruglo koga se gade i građani i turisti.
Jeftini, stupidni načini najgorih da ne daju vlast koju ničim ne zaslužuju. I naravno svaki odgovoran čovek mora se zapitati na šta su sve spremni. Hapse i proganjaju političke neistomišljenike. Šta još mogu? Oni koji su spremni da na miran narod u toku odavanja počasti žrtvama puste nešto što očigledno nije dozvoljeno međunarodnim konvencijama, spremni su na ko zna šta još…
Ne znaju oni da je odavanje počasti žrtvama svetinja u ovom narodu. Strepim. Za svu decu. Moj Boki je prihvatio da bude redar. Šta da mu kažem? Ponosan sam i zabrinut. On naravno bira svoj put i ko sam ja da ga u tome sprečavam.
Idem sa Acom. Svašta smo Aca i ja radili poslednjih 5 ili 6 godina. Pokazivali smo sve u Beogradu što su uništili naprednjaci. Snimali, razložno pričali, pržili jaja na Trgu republike… Kao da nije imao ko da nas čuje. I da istina je, ova deca su probudila sve te koji nisu čuli mene i Acu, kao i mnoge druge. Za razliku od nekih kojima je sujeta iskrivila um, ja se radujem. Aca i ja nismo uspeli da probudimo ni Beograd, a kamoli Srbiju, ali deca to jesu učinila. I nemamo druge nego da se borimo sa njima. Da ih zaštitimo, posavetujemo, ali pre svega da budemo sa njima. Potpuno je idiotski reći da su zaslužili. Naravno da su zaslužili, zaslužili su čim su naša deca. Najvažnije je što ovo nije samo njihova borba. I dovoljno je što oni hoće da se bore. Jasno je da oni mogu da se bore sa nama, ali ne mogu da se bore umesto nas.
Zato, nemojte da palamudite. Svi na Slaviju. Jer šta nam se još može dogoditi? Da nas kradu, pljačkaju, da nam korupcija ubija ljude, da nam po ko zna koji put razvale glavni gradski trg, a drugi trg napune šatorima iz kojih se širi smrad fekalija…
Da naravno, svi smo zabrinuti, ali na Slaviji ćemo bar imati stvar u svojim rukama. I bićemo zajedno. A kad smo zajedno ne mogu nam ništa. Onda mnogo toga možemo mi njima.
Nemoj da se stidimo od naše dece. Ajde da se borimo sa njima. Do pobede, jer mi nemamo druge nego da pobedimo.
Nazad je Ćacilend…
Bratislav Marković
