Vučić je aktivirao pravu bombu u srbijanskim javnim i političkim krugovima, reakcije su dramatične – što se to događa?
U još jednom od svojih epskih poduhvata, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se građanima ne iz kabineta u Nemanjinoj, ne iz srpskog sela, ne iz domova gde ljudi razbijaju glavu kako da prežive mesec – već iz Abu Dabija. Oduševljen. Zadivljen. Kao da je prvi put video asfalt, staklo, palme i svet bez rupa na putevima. Kao da je otkrio Ameriku. Samo što je Amerika sada Abu Dabi.
Umesto da otvori Google.rs i ukuca „Abu Dhabi development 2025“, predsednik se odlučio da fizički krene na put. U tom svom „istraživačkom pohodu“, nehotice je pokazao ono što već znamo – da se Srbija danas vodi kao da njeni građani nemaju pristup informacijama, kao da se svaka istina mora doneti odozgo, sa visine, sa putovanja, iz govora. Vučić je, simbolično, postao naš Kolumbo. Samo što Kolumbo nije znao gde ide, nije znao gde je došao, a sve to je radio o tuđem trošku. Zvuči poznato?
Da ironija bude veća, Vučić pokušava da igra na kartu nostalgije, prizivajući duh Josipa Broza Tita, koji je u svoje vreme obilazio nesvrstane zemlje, pokušavao da bude most između Istoka i Zapada. Ali za razliku od Tita, čiji je autoritet u svetu, hteli mi to da priznamo ili ne, bio stvaran, današnja Srbija pod Vučićevim vođstvom je siromašna, korumpirana i – prezadužena. Titova Jugoslavija je barem imala viziju makar i prividnu. Vučić danas ima Instagram.
U međuvremenu, dok predsednik „istražuje“ arapski svet, na domaćem tlu se gomilaju izveštaji o abnormalnom bogaćenju članova njegove vlade. Dvori, vile, stanovi u Beču, deca sa ofšor kompanijama, kumovi na pozicijama. Sve to u zemlji čiji građani kupuju mleko na akciji i čekaju u redovima za pasoš. Narod bez zuba, a vlast sa zlatnim implantima.
I dok nam Aleksandar uvaljuje još jednu basnu koju ne može da proguta niko pa čak i oni sa iole pristojnim želucem, više nam je interesantno šta radi levo mud(r)o krilo zvano Srpska pedofilska crkva.
Pošto se poput Prljavog Harija obračunaju sa onima koji im ne mogu pružiti otpor ponižavajući i osporavajući načela u koja se kunu, za svoj Irodijadin ples sad kao poslušni psići očekuju nagradu od svog gazde, ovozemaljskog, u vidu političke milosti, naravno uz neku paricu kako bi do sledeće velike ili male nužde, po potrebi, mogli da vegetiraju priključeni na uređaje, čitaj na državne finansije, bez ikakvog integriteta.
Još jedan snažan udarac dolazi iz Evropskog parlamenta, gde se u zvaničnim dokumentima jasno ukazuje na politički i negativan uticaj Srpske pravoslavne crkve, posebno u kontekstu Crne Gore. SPC je, prema ovom dokumentu, više politička nego duhovna organizacija. Ne brani veru, nego granice – i to tuđe. Umesto da podstiče mir, učestvuje u tenzijama. Umesto da se bavi dušom naroda, ona se bavi teritorijom. I u svemu tome, Aleksandar Vučić ćuti. Ili još gore – saučestvuje.
Licemerje nije novo u politici. Ali ovakvo vrhunsko, rafinirano, bezočno licemerje zaslužuje posebno mesto u udžbenicima. Poput francuskih kraljeva koji su govorili „Neka jedu kolače“, današnji vlastodršci se dive Abu Dabiju, dok Srbija jede ostatke .
No ne može se pošten čovek ne nasmejati iz sveg srca gledajući ove jadnike čime se sve služe da privuku pažnju svojatajući za sebe simbole koji im često stoje kao kravata na margaretu.
I na kraju, možda predsednik zaista misli da ga istorija vidi kao Tita. Možda veruje da gradi puteve, prijateljstva, svetliju budućnost. Ali ono što istorija zapravo vidi — jeste politički cirkus, ogoljen sistem privilegija, autoritarni maniri pod maskom demokratije i jedan narod koji se polako umara od svega.
I dok odnos propale Srpske vlade i spc sve više liči na heteroseksualnu ljubav, ili narodski rečeno da muško navali na žensko, čini se da nalik svojim pradedovima sve više liče na časne sestre kako bi u ekstazi naplatili dušarinu dok im na pamet ne padne još neka proročka gadost.
Jer nije problem u tome što je Vučić otkrio Abu Dabi.
Problem je što je izgubio – Srbiju.
Đakon Bojan Jovanović
