Miloš Pavlović je muška Jovana Jeremić, besramna, netalentovana verzija koja se svuda gura, i to ne zato što je tražen ili zanimljiv, nego zato što ima tu nenormalnu potrebu da istrči ispred svake kamere, glumata…
Kad nemaš šta da daš, nudiš sebe – svaki dan, iz svakog ugla.
Dele se njegove fotografije iz bolnice, dok su ljudi sa stvarnim problemima u drugom planu. Naravno, kada ti je stvarno teško, poslednje što želiš je da te neko snima.
Izdao je ono najsvetije – svoje kolege i svoju generaciju. Glumi borca, a onda i žrtvu.
Meni je nešto drugo u glavi – na šta smo sve mi spali, da se bavimo njime, Jeremićkama, Vučićevićima, Karleušama i polusvetom koji nam nikada ne bi bio zanimljiv.
Nije, naravno, ni sada – nego se branimo od njih.
Besraman čovek se stidi, ovde nema stida.
Dostojanstven čovek zaćuti, ovde nema ćutanja.
Dok njegove kolege stvarno nešto žrtvuju, bez da su im ortaci oni koji uništavaju mladost – pričaju oni koji nemaju šta da kažu.
Svaki kadar sa njim i sličnima obesmišljava nečiju stvarnu borbu.
On ne nastupa – on se nudi, u nadi da će sve to dobro da naplati – krv i znoj svojih kolega.
Svi su oni glupi, samo je on pametan. A ugrožen.
To ne da je beščašće – to je obesmišljavanje elementarne ljudskosti.
Još ga sistem predstavlja borcem, a on je krvopija koji koristi tuđe muke za vlastitu promociju. I to ne u svojoj generaciji, koja ne može da ga smisli, nego kod Vučićevih TV-svedoka, koji upravo preko takvih i vladaju.
Ništa lakše nego biti Miloš Pavlović, Jovana Jeremić i slični – teško je biti čovek.
Do ljudskosti se treba uzdići. Ovo je lako.
Nisu oni nikakvi borci, nego simulatori pred kamerama.
Žrtve, a u stvari – predatori, koji zavode naivne.
Zato su i toliko opasni – zato što su na sve spremni, pa i da pred stvarno bolesnim ljudima glume ne znam kakvu nesreću.
A to je pucanj u ono najsvetije što imamo – čovečnost.
Pravi heroji dali bi život za ideal. Foliranti, od svega prave tragediju.
Zato boli kada nam takvi postaju primer za nešto, a sve su – suprotno.
I nije problem samo u njima, nego i u nama. Što u ovoj praznini, najglasniji postaju najvidljiviji.
A najdublji – zaboravljeni.
Stefan Simić
