Ruši se stara zgrada u Maršala Birjuzova, između Zelenog Venca i Kneza. A na njoj – Šoletov mural. Legendarnog golmana Jugoslavije i Partizana, Milutina Šoškića.
Pošto često tu prolazim, gledam radnike kako sve ruše, nose, ali taj mural zaobilaze.
U početku nisam obraćao pažnju, a onda je kako je sve nestajalo pitao sam se da li će i njega.
Nisu mogli Šoleta.
Jedinog našeg fudbalera koji je bio u reprezentaciji sveta, do tada.
Možda su ga gledali kao deca, možda samo slušali o njemu,
Možda su im pričali roditelji, ili dedovi.
Kako da sruše legendu?
Kako da sruše detinjstvo?
Prolazim malopre, i dalje je tamo.
Topao. Miran.
Kao da mu pogled još čuva gol Jugoslavije.
Boje su izbledele, ali pogled i dalje iskren, kao onda kada je stajao na crti.
Vidi se da je bio poštenjačina.
Šole je godište mog dede. To su oni neustrašivi, predratni tipovi, koji su odrastali u najtežim uslovima, gde prestaneš da se plašiš i od bombi, kao klinac, a kamoli od lopti, ko god da šutira sa druge strane.
Šole je imao tri teške povrede u karijeri, prvu odmah nakon punoletstva, gde je video šta znači kada te svi zaborave i otpišu. Pričao je da se vratio iz inata, da dokaže da može.
Više od hiljadu puta stajao je među stativama. Ali nijedna utakmica nije teška kao ova – da ostane.
Deda mi je stalno pričao o njemu.
Svaki put kad bih odbranio, vikao je: “Kao Šoškić!”
Dok gledam Šoletov lik kao da gledam dedu.
Deda mi je otišao pre 4 godine, Šole pre tri.
Slike stoje, uspomene stoje.
Kao podsećanje da je bilo tih tipova kojima ništa nije bilo teško, i nisu pitali koliko košta.
Sve se nekako merilo drugačije.
Onim da nešto činiš i za društvo, a ne samo za sebe.
Mural još stoji. I bratstvo, i detinjstvo, i vreme kada se igralo srcem.
Da li još neko zastane kraj Šoletovog murala, ili se samo gleda u telefon?
Šta znači on nekoj novoj deci, koja se plaše od lopte?
Ne znam.
Taj zid stoji – kao da drži nešto mnogo važnije od cigli.
Jedan od poslednjih stubova ljudskosti.
Branio je za Jugoslaviju, sada mi branimo njega
od zaborava.
Brani još uvek. I prošlost, i nadu, i ono kada se igralo srcem.
Pele mu nije mogao ništa. Ne može ni bager.
Stefan Simić
