Posle izjave predsednika Ćacilenda da će krenuti u blokadu rada sudova, morali su da reaguju tužilaštvo i policija i privedu ga. Momentalno. Tako se bar postupa u svakoj demokratskoj državi ili onoj koja pretenduje da to postane. U najmanju ruku morali su da reaguju zdravstveni radnici i zahtevaju hitnu hospitalizaciju.

Naravno, nije se desilo ni jedno, ni drugo, jer je postalo prirodno da Vučić postavlja sam sebi javno zahteve, a da na njih ni on posle ne odgovara, da nudi mladima stanove po najpovoljnijim cenama o čemu sad svi ćute, da se zvanično proglasi Ćacijem što u prevodu znači ja sam ološ i samo dno ljudske vrste i ne možete mi ništa, da mu glavni odgovor na pobunu studenata i naroda bude pokazivanje srednjeg prsta i crtanje tog simbola pristojnosti naprednjaka i njihove vizije Srbije, da svake nedelje makar jednom pobedi i trijumfuje nad obojenom revolucijom najavljujući svetski bestseler od knjige koju će napisati, da se telefonom i pojavom redovno uključuje u kolegijum jedne opskurne televizije nazvane Informer, da se najavi novinarima RTS da će doći u Dnevnik i pričati koliko mu dune, a potom tu televizuju proglasiti centrom obojene revolucije, da prilikom otvaranja bolnice ili bilo kakve krize u najavi poziva na sopstveno ubistvo, da proizvodi i izmišlja desetine atentata koji su pokušani protiv njega i izvršeni isključivo u njegovoj glavi… I tako možemo u nedogled.

Na sceni imamo, što bi mladi rekli, ludilo mozga koje se ne zaustavlja. Kako je moguće da smo kao narod dozvolili da budemo baš toliko poniženi, da nas jedan najobičniji politički pajac i osoba bez dana radnog staža ismeva, blati, bruka i gura sve dublje u živo blato iz kojeg izlaza i spasa sve manje ima.

Jedan od stravičnih primera tog i takvog poniženja i ismevanja sopstvenog naroda izveo je lični prijatelj vrhovnog Ćacija, Željko Mitrović, stovorivši virtuelnu predsednicu svoje ružičaste televizije nazvavši je Milunkom Savić. Bestidno.

Najveća srpska heroina Prvog svetskog rata, čijem karakteru i hrabrosti se divio čitav svet, u Brozovoj Jugoslaviji je dobila priliku da čisti klozete, a u Vučićevoj Srbiji da bude virtuelni rukovodilac jedne od najvećih medijskih trovačnica na ovim prostorima. Ima li kraja ovakvim i sličnim poniženjima koji su deo državnog projekta. I zašto svi ćute o tome. Da li smo trajno izgubili svojstva onog naroda kome je pripadala Milunka Savić ili smo jednostavno oguglali na sve, pa smo u nedostatku pravih vrednosti počeli sami sebi da se dopadamo ovakvi nikakvi. Nije tajna da je Miri Marković jedno vreme Tito egzistirao kao teča. Takođe je, poznato da je Željko Mitrović, uz Vulina i Ristića, bio jedna od prepoznatljivih podsuknji koje su krasile celokupnu pojavu drugarice sa cvetom u kosi. Znamo koliko je zla i poniženja nanela ovim prostorima i ovom narodu supruga Slobodana Miloševića. Nikada nije odgovarala. Kao ni njene brojne podsuknje i Šešeljevi nosači bureka.

Ukoliko posle promene režima koja će neminovno uslediti, budemo ponovili iste greške i dozvolili da baš niko i slovima niko, opet ne odgovara, onda ne zaslužujemo da se više zovemo narodom. Još manje da postojimo na ovim prostorima.

Zato su očekivanja od tzv. studentske liste ogromna. Možda i prevelika u odnosu na celokupno stanje, ali imamo li šta drugo osim tek probuđene nade i vere da su promene moguće. Protiv toliko nataloženog zla neće biti lako, jer zlo, za razliku od dobra, nikad ne bira, a svako od nas će ovoga puta, konačno, imati priliku da izabere i dokaže da se i u neravnopravnim bitkama i ratovima može pobediti. Da li će to biti i dovoljno znaćemo uskoro!

Srđan Škoro