Biće da nas ne poznaješ dobro čim bi Srbiju da prekopavaš!
Ne znaš ti ovaj soj i ovaj kroj.
Kuso nam je koža skrojena, brajko.
Tesna, izborana, izbrazdana, ispucala, krvava… a najskuplja!
Sve je kod nas preskupo, a opet ne možeš da kupiš, zaludu ti blaga.
Preskupa je cena kojom smo tu kožu i ovu glavu plaćali, a ti misliš da cokulom pregaziš Srbiju, premetriš koliko ti valja, i prekopaš!
Da nam ovu mučenicu i siroticu nagrdiš, a mi da ćutimo?!
Ovo raja što je Gospod sebi skućio da počine na zemlji- ti da raskopavaš, jel?!
Ne znaš ti ovaj soj i kroj, rekoh!
Pa, zemlja u nas vredi više nego glava, eeeej, budalo!
Ne nosi Srbin glavu na vratu već na toj zemlji i za tu zemlju.
I ne nosi samo svoju već glave đedova i potomaka, zajeban kalem, veruj mi!
Srbin ti je zemljom i nebom kalemljen, ona sorta što se i bez korena- koreni!
A, ti bi da kopaš?!
Šta da mi platiš i šta da ti prodam?
Nemam ja ništa na svoje ime no kod nerođenih nadničim.
Prađedovi su na đedovom, đed na očevom, otac na mojem, ja na potomačkom…glave sejemo i žanjemo, a ti bi nešto da kopaš…
Kosim da namirim konje kosovskih junaka, bre!
Suze su moji sejali a nicali Gazimestani i Kajmakčlani, a ti bi tek tako da zabodeš budak i…
Da rasparaš lice ove mučenice što kosti razbraja.
Pa, da ni jednog Srbina ne bude na zemlji goniće te oni pod zemljom!
Ne rađa Srbijom što je zemlja plodna već što je Srbinom blagorodna, bre!
Pogledaj šljivike, jesi li gde video plavlju šljivu?
Vide li igde rumeniju jabuku, sočniju krušku?
E, to se plave oči srpskog čobančeta, rumeni lice čobanice, to je sočna duša Srbinova postradalog za zemlju da ima gde nebo da rađa!
Nećeš, vala, kopati, jedva sam mrtve uspavao, jedva se umirili, jedva ih zadržah da ne jurnu…
Ne znaš ti ovaj soj, posađen da rađa pod zemljom a da se nebu raduje!
Ni šaku zemlje, zapamti, jer bi mi je s kože drao, a koža kusa i preskupa…
Čitav ti je moj Srbin od tih njiva, potoka i livada!
Nigde ne rađa kao pod šajkačom što rodi, pa se ne zajebavaj, ljudski ti velim!
Nije da pretim, mirnim ti tonom govorim, a ti pazi da ne podviknem, jer kad Srbin zaurla vetrovi gledaju gde da se skriju!
Ne pretim, kopati nećeš, a ti me probaj ako ne veruješ!
Ja na potomačkom nadničim za ove glave što ih nosim, a ti ceo u gaće stao…
Gospod je ovde sebi svio parče raja i pozvao Srbina za čuvara, a ti se ponadao, budalo…
Kusa ova koža srpska, a opet je premeriti ne možeš!
Onoliki su pokušali pa im samo stope bežanijske u njivama ostale.
Na leb da nas mažeš ako s lebom dođeš, a dođeš li s budakom- nema tog sećanja u kojem će te pronaći…
Odoh u otkose, evo mi Lazar vojsku na pričest sprema, valja im konje namiriti.
Žurim, ode mi Rastko put Svete gore, okasniću da ga pozdravim i darujem šakom ove zemlje, valja se…
A, ti razmisli dok me nema, ali ne zaboravi: da ni jednog Srbina na zemlji nema- čitavo je nebo Srblja pod njom, pa da vidim šta ćeš kopati..?
Još će se plaviti šljive, rumeneti jbuke i zlatiti žito spredeno u kike i pletenice.
Ne čuvam ja svoje jer ništa nije moje, ja sam ti ovde Božiji nadničar, nerođenima sam obećao…
Kopati nećeš! Nemaš gde i nemaš šta!
Ne pretim, samo kažem, a kad podviknem…
Mihailo Medenica
