Odgovor na pitanje postavljeno u naslovu je: da. Ali isti ovaj odgovor mogao bi se dati na bilo koje pitanje koje podrazumeva prognozu rezultata borbe između dobra i zla, jer ta vrsta optimizma svojstvena je svakom normalnom čoveku – u suprotnom, zlo bi kao takvo bilo nepobedivo.

Bez takvog optimizma i vere u pobedu, nikada David ne bi p obedio Golijata. Međutim, svaka pobeda voli pripremu i, pre svega, mudar pristup. Tako je i David odbio da nosi oklop, a umesto glomaznog oružja uzeo je samo praćku i pet kamenčića iz potoka. Mudro je zaključio da ne može biti fizički snažniji od Golijata i da mu oklop ne vredi ništa, kao ni mač, već da mora nametnuti svoj stil borbe kao jedinu šansu da pobedi. Dakle, krenuo je sa verom da može da pobedi, potom je realno sagledao svoje slabosti i snage, kao i slabosti i snage protivnika. Na osnovu svega toga, skovao je mudar plan, koji je na kraju doveo do toga da „mali“ David pobedi „silnog“ Golijata.

Za pobedu nad Vučićem i njegovom mafijaškom družinom, prvi preduslov je svakako vera da je takav ishod uopšte moguć. Do skoro je vera u pobedu bila veoma mala – gotovo da nije ni postojala – što je i bila jedna od glavnih snaga režima. Prosto, niko se nije ozbiljno ni zaletao na njih s namerom da ih zaista pobedi. To je stvorilo osećaj apatije i ogromne političke apstinencije. Veliki rezultat studentskih protesta je vraćanje vere da je pobeda moguća, što onda otvara prostor da se narod probudi iz apatije.

Međutim, plašim se da sada počinje da preovladava neutemeljena euforija i osećaj da je dovoljno samo izboriti vanredne izbore i pobeda je tu. Takvo stanje, u koje je deo naroda ušao, po mnogo čemu je gore od apatije – pre svega jer euforija sprečava da se stvari sagledaju racionalno. Shodno tome, planiranje borbe postaje traljavo, a po mnogima i nepotrebno jer se pojavljuje sindrom: „lako ćemo“.
Uz to, pravljenje idola od studenata odmaže – pre svega samim studentima, a zatim i ukupnoj borbi. To je dokaz sveopšte infantilnosti, koja nas je kao narod i dovela ovde gde se sada nalazimo. Idol je nekada bio Tito, pa potom Milošević, a sada imamo dva aktuelna: s jedne strane Vučić, s druge studenti. Na taj način mladim ljudima je stavljeno ogromno breme na leđa, a sistemskim suzbijanjem svakog vida dobronamerne kritike (jer idoli ne greše) situacija im se dodatno otežava.

Navešću primer. Izborni proces je neuporedivo složeniji i zahtevniji od organizovanja protestnih skupova. Ne postoji nikakva šansa da neko ko nije direktno učestvovao u izbornom procesu ima potrebna znanja o istom. Studenti u tome nisu učestvovali, i shodno tome ne mogu imati neophodna predznanja. To nas dovodi do zaključka da u svom širem timu savetnika moraju imati nekoga ko jeste učestvovao na izborima i ko im pomaže oko koncipiranja ove nove faze borbe u koju su ušli.

E sad, moja sumnja je da upravo ti, javnosti nepoznati ljudi, prave kult od studenata i sprečavaju kritičku debatu – s ciljem zadržavanja pozicije „specijalnih“ i to „tajnih“ savetnika koji, shodno svom iskustvu, sve više usmeravaju studentski protest u željenom pravcu. Dalje, ti savetnici mogu imati upitne motive. Svakako, ima i dobronamernih, ali ne treba isključiti ni da ima ubačenih s namerom da iskoriste studente za nečiji interes. Spektar onih koji mogu imati interes u tihom preuzimanju studentskog protesta je velik – od Vučića, preko stranaca, do ambicioznih pojedinaca koji planiraju da ih iskoriste za brzo političko profilisanje i pozicioniranje.

Primera radi, profesor X sa nekog fakulteta (za ovaj tekst neka to bude Pravni fakultet u Novom Sadu) savetuje studente da kriterijume za studentsku listu postave tako da na njoj nema studenata niti bilo koga ko je bio u vlasti do 2000. godine, kao i od 2012. do danas. Takođe, ne mogu učestvovati ni funkcioneri aktuelnih opozicionih stranaka, ali mogu članovi tih stranaka.

E sad, taj profesor X je mogao biti jedan od nosilaca vlasti u periodu od 2000. do 2012. i sada može biti samo član jedne opozicione partije, bez da ima funkciju. Time zadovoljava sve postavljene kriterijume, a pošto ima ogromno političko iskustvo i kontakte, plivaće u političkim vodama mnogo bolje od ostalih dvestotinak profesora, prosvetnih radnika, poljoprivrednika, sportista i drugih koje će studenti postaviti na listu. Ako uz njega postoji još desetak sličnih, dobija se grupa koja bi mogla biti „podignuta“ da sprovede smenu vlasti, a da se suštinski – ništa ne promeni.

Ako sam vas zaintrigirao, nadam se da je sada jasno zašto nam je za pobedu nad Vučićevom mafijom potrebno mnogo više od vere koju su probudili studenti. Oni su nam dali potreban, ali ne i dovoljan uslov. Stoga nam je potreban zajednički plan kako bismo na kraju, poput Davida, pobedili Golijata.

Naglasak stavljam na reči zajednički, jer ako toga ne bude, onda ćemo imati zakulisnu igru u kojoj će studenti biti zloupotrebljeni, a narod iznova obmanut.

Dr inž. Miroslav Parović, narodni slobodarski pokret