Posle odluke svih studentskih plenuma u Srbiji da javno obznane zahtev za vanredne izbore na kojima bi učestvovala i njihova usaglašena izborna lista, nastala je dosad neviđena pometnja u samom vrhu vlasti. Ali, rukavica je bačena.
Studenti su otvoreno, bez dvoumljenja, pozvali vlast na bespoštedni dvoboj i pod ovakvim izbornim uslovima, krajnje nepovoljnim po njih i po opozicione stranke. Ovom odlukom studenti su demantovali mega-laži vlasti o prirodi njihovog bunta i ostavili režim bez iole suvisle protivargumentacije.
Nije samo reč samo o tome što su studenti ovakvom političkom artikulacijom dugotrajnih studentsko-građanskih protesta potpuno obesmislili najavu našeg samoproglašenog gospodara da će napisati knjigu „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ koja će navodno postati svetski bestseler. Reč je pre svega o tome što su studenti zahtevom za prevremene izbore neporecivo dokazali da je izjednačavanje studentskog masovnog bunta s „obojenom (čitaj: nasilnom) revolucijom“ puka manipulatvna izmišljotina postojećeg režima kojom je ovaj nastojao da opravdava vlastito nasilje nad mladošću naše zemlje.
Jer kakva je to „obojena revolucija“ koja zahteva raspisivanje vanrednih izbora, i to pod uslovima koji frapantno favorizuju njihovog oponenta?
Nažalost, ovu mantru o „obojenoj revoluciji“ širio je i patrijarh Porfirije, zajedno sa Irinijem Bulovićem, čime je pokazao da više služi ovozemaljskom Bogu nego Hristu. Među studentima i srednjoškolcima ima svakako i iskrenih i potencijalnih vernika kojima je naš patrijarh okrenuo leđa u „strahu i drhtanju“ pred svetovnim vlastodršcem. Uostalom, i agnostici i neverujući su „božja deca“. Ne pamti se, osim u totalitarnim režimima, da se vrh crkve (setimo se samo nekadašnjeg patrijarha Pavla koji je uživao izuzetno poštovanje svih građana Srbije) okomio tako bezobzirno na mlade ljude koji predstavljaju njen „regrutni centar“.
Ni pokojni prof. Svetozar Stojanović, inače moj nekadašnji bliski prijatelj, koji je Porfirija predložio za čelnika RRA (sada REM) nije bio vernik, ali je izuzetno poštovao SPC, jer je bio svestan njene bitne funkcije u društvu. Posle smrti Svetozara Stojanovća, na komemoraciji na Flozofskom fakultetu, vladika Porfirije je, zajedno sa Dragoljubom Mićunovićem, Trivom Inđićem i mojom malenkošću, dirljivo govorio o ličnosti pokojnika, zaključujući da će se moliti za njega. Tada je Porfirije bio proevropski raspoložen, jer je to bilo usmerenje tadašnje vlasti. Sad je očito naglašeno proruski orijentisan. Siguran sam da većina običnih vernika, sveštenka i teologa privrženih SPC nema odbojan odnos prema onima koji su budućnost Srbije.
Studenti su zahtevom za vanredne višestranačke izbore uverljivo opovrgli ne samo predstavnike vlasti već i određene antistudentski usmerene srpske intelektualce koji su tvrdili da su njihovi plenumi boljševičkog tipa i da su oni za neposrednu a ne za parlamentarnu demokratiju. Studentsko zalaganje za određene oblike participativne demokratije (recimo za zborove na lokalnom nivou) bilo je usmereno na samoosvešćivanje građana, na to da građani postanu svesni da nisu pasivni podanici već aktivni izvorni nosioci suvereniteta koji kao takvi imaju neotuđivo pravo da kritikuju svaku vlast, kao i na građansku neposlušnost.
Grozničava panika vlasti posle obelodanjivanja nove odluke svih studentskih plenuma u suprotnosti je sa dosadašnjom praksom režima čiji je vožd verovatno rekorder u raspisivanju prevremenih izbora. Štaviše, on je poznat po tome što je opoziciju ponižavao izjavama da ga na izborima nikada neće moći pobediti, računajući naravno na korišćenje različitih nelegalnih mehanizama koji su mu omogućavali veliku krađu na njima.
Ali, pošto on redovno naručuje istraživanja javnog mnjenja (čiji se rezultati ne objavljuju javno), sasvim je izvesno da poslednji izveštaji govore o velikom padu vladajuće koalicije i vrtoglavom usponu popularnosti studenata u javnosti. Ta razlika je, po svoj prilici, tolika da se ne bi mogla nadomestiti dosadašnjim načinima krađe izbora. Zbog toga su predstavnici vrha režima prinuđeni da prvi put u ovakvim prilikama reaguju defanzivno, služeći se tragikomičnim pokušajima da omalovaže i ismeju novi studentski zahtev.
Naravno, tu je na prvom mestu čuvar lika i dela Svevišnjeg, Ana Brnabić, čiji su javni nastupi konfuzni, nesuvisli, puni kontradikcija i začuđujućeg neznanja. Ovo naročito dolazi do izražaja u ovom delu njene smušene izjave: „NJihovi originalni (elementarno nepoznavanje značenjske razlike između reči originalan i orgineran, tj. izvorni – prim. autora) odnose se na tužilaštvo i sudstvo, a ne na izvršnu i zakonodavnu vlast. Ni jedan ni drugi (zahtev) ne menjaju se na parlamentarnim izborima“.
Zaprepašćujuće! Pa upravo su studenti tvrdili da pravna država ne funkcioniše zato što je režim ukinuo podelu vlasti time što su ne samo nezavisno sudstvo i samostalno pravosuđe već i izvršna vlast (vlada) i zakonodavna vlast sprečeni da deluju u skladu sa Ustavom i zakonima zato što su došli pod kontrolu „osobe nad osobama“ koja vrši na njih neustavni pritisak da delaju u skladu sa njenom arbitrarnom voljom.
Pošto su shvatili da se ova situacija ne može promeniti „ni za jotu“ dok god je postojeća koalicija na vlasti, oni su istakli zahtev za raspisivanje vanrednih izbora kako bi do promene vlasti došlo mirnim putem. Naravno da bi se posle promene vlasti stekli uslovi da se uspostavi podela vlasti koja bi bila primerena autentičnom parlamentarizmu, kao i da se iz pravosuđa odstrane kompromitovani kadrovi – ili reizborom tužilaca i sudija ili lustracijom. Pobeda studentske izborne liste na izborima omogućila bi da se ostvare njihovi izvorni zahtevi: pre svega da se dokaže praćenjem tokova novca da je pad nadstrešnice prvenstveno posledica sistemske korupcije.
I Ivica Dačić je odlučno odbacio studentski zahtev za vanredne izbore tvrdnjom da je Srbiji danas neophodna stabilnost, uz napomenu da bi posledica eventualnih takvih izbora bila kraj studentskog sna. Ko prvo, režim je već pola godine demonstrirao potpunu nesposobnost da izađe iz svakodnevnih turbulencija, tako da je stabilizacija društvenog stanja u stvari neostvariv san režima. Kao drugo, eventualni poraz studentske izborne liste moguć je samo zahvaljujući krađi džinovskih razmera. U tom slučaju, blokade i protesti enormne većine građana i mnogih društvenih udruženja bili bi još masovniji sve dok im se ne prizna ubedljiva pobeda na izborima.
Greše oni koji misle da će studenti kao pokretači borbe za vanredne izbore izgubili poverenje jednog dela biračkog tela koji bi to shvatio kao njihovu borbu za vlast. Jer svi studentski plenumi su se saglasili da na njihovoj izbornoj listi ne sme biti nijedan student. A onima koji podržavaju vlast postalo bi jasno da se ona užasava izbora zato što je krajnje slaba. Što se tiče opozicionih stranaka, neke od njih dale su punu podršku novom studentskom zahtevu, neke se još nisu izjasnile, a Nova DSS je odgovorila negatvno.
Naravno, niko ne može primoravati stranke da ne učestvuju na izborima, dajući logističku podršku studentskoj listi i pozivajući svoje pristalice da glasaju za nju. Ali, njihov solistički nastup zasvođen je rizikom da ih zadesi sudbina nekadašnjeg SPO-a, jer, po svoj prilici, oko dve trećine srpskih građana podržava odvažni, nesebični studentski bunt, prožet biblijskim žrtvovanjem i neviđenom istrajnošću.
Slobodan Divjak, Počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana
