Nemiru i strahu popucaše pleća,
Kad zasija u kapeli mnoštvo sveća,
Koje poređane, jedne do druge stoje,
Nalik gustoj šumi punoj drveća,
Plamenom, put pred sobom kroje.
Sveće sjajne, gore plamenom vere
U pravdu, slobodu, u bolje sutra,
Ne prestaju da gore, ni narednoga jutra,
Njihov radosni miris dođe do atmosfere.
Pope se taj radosni miris gore
Do visina, gde hor neprestano peva
Hvalu i slavu svoga Tvorca,
Tu u horu eto i našeg duhovnog oca,
Desnim okom pogleda na plamen,
Levim pogleda na mesto svog trona,
Niz desno suza radosnica lije,
Niz levo se muka i žal probije.
Nad sudbom trona plače Sveti Sava,
Dok gleda u mladu, gomilu, upaljenih sveća,
Al ne plače Sava ni zbog sveća,
Ni zbog obojenog cveća,
Već oplakuje svoga trona raspeća.
Plačeš i ti gorko trone,
Zbog onih koji misle da sudbinu kroje,
Pustiše na tebe crvene petokrake boje,
Skrnave ti ugled u sred proleća,
Oni koji nešto imaju protiv cveća,
Ne shvatajući da tako i Hrista gone.
Plaču i upaljene sveće, koračajući
Ponosno, svetle gradove kojima prođu,
Plaču i oni koji u suret sa svećama dođu,
Zajedno plaču, Carstvu se nadajući.
Sa trona odjekuju reči „revolucija šarena“ !
Al ne govori Sava, no neko drugi,
Sveće gledaju u Savu čekajući izabvljenje
S verom i nadom u Hristovo Vaskrsenje,
Poručuje Gospodu Sveti Sava:
„Bože milostiv tronu svome budi“,
Glas sveća zajedno sa Savom ka tronu odgovara:
„Vaša revolucija je možda šarena,
Naša je jedino Hristova vera“ !
Student Univerziteta u Beogradu
S.B
