Svaka vlada koja bi bila izglasana u ovakvom parlamentu imala bi karakter prelazne, dogovorne vlade, jer ona ne bi mogla biti izglasana bez poslanika SNS-a. To javnosti i građanima mora biti jasno rečeno, jer je takva matematika glasanja u Narodnoj skupštini. Da li bi se ta vlada zvala univerzitetska, privremena, ekspertska, tehnička ili vlada poverenja, sasvim je u suštini nebitno. A šta bi ta Vlada mogla da uradi? Svaka takva vlada MORALA bi da predloži i upodobi izborne i medijske zakone preporukama OEBS/ODIHR-a, da konsoliduje rashode koji treba da budu jasni i vidljivi svima, da donese predlog posebnog seta antikorupcijskih zakona i da bude pomognuta u punom kapacitetu od skupštine.

Takva vlada mogla bi da prečisti birački spisak (jer za ozbiljno sređivanje biračkog spiska potrebno je najmanje godinu dana). Po Zakonu o jedinstvenom biračkom spisku vlada je nadležna preko svog resornog ministarstva za upravu, da vodi birački spisak, ali delove biračkog spiska „za područje jedinice lokalne samouprave ažurira opštinska, odnosno gradska uprava, kao poveren posao” (član 2. Zakona). Tako već u samom startu dolazi do preklapanja nadležnosti, pa i vođenje biračkog spisak za istu teritoriju se razlikuje da li vodi ministarstvo ili opštinska uprava. Pre godinu dana ukupan broj birača u izvodima, delovima biračkog spiska za svaku opštinu je bio 6.355.079 birača, a u spisku ministarstva na nivou Republike je bilo 6.583.665 birača. Razlika je 228.586 birača!!! A ako su to birači koji su aktivni i glasaju pa godišnje i više različitih opština, onda je jasno o kakvim strašnim manipulacijama pričamo.

Tanja Manojlović i Miodrag Gavrilović

Promena Upravnog odbora RTS-a i direktora RTS-a je nemoguća bez parlamenta, jer parlamet bira članove REM-a, a REM bira članove Upravnog odbora RTS-a, a Upravni odbor RTS-a bira direktora, a dirketor RTS-a se stara o radu koje mora biti „istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije” (član 15. Zakona o javnim medijima i informisanju).
Šta sve treba da se desi da bi RTS radio po Zakonu? Vlada na RTS – formalno-pravno nema uticaj, niti treba da ima uticaj.

Da li se sve nabrojano može desiti izborom “ekspertske” vlade? Ja u to ne verujem. Ne verujem, jer funkcionisanje našeg sistema vlasti ne ide onako kako mi mislimo da treba da se radi, na osnovu Ustava i Zakona, već je to uzurpiran sistem vlasti, gde se pita samo jedan čovek. Da li će se nešto desiti, da nešto odobri, da se nešto izglasa, da se neki zakon primeni ili ne primeni. Celokupan sistem i naši životi zavise od raspoloženja, zdravstvenog stanja i bioritma jedne osobe. Da li ga je neko, ne daj Bože, iznervirao, da li mu je prošao tiket sa Sanderlendom, da li su mu gađali jajima predsednika grada Kraljeva ili nisu, da li je dobio proviziju ili nije, da li mu LRAD top radi ili ne radi, da li su se dobri „studenti“ prehladili u Pionirskom parku ili nisu… pa to je ko španska serija. Ko će sve to izdržati? Jedan čovek sigurno ne. A šta ako je on lud ili poludi? Šta onda? U Ustavu nije predviđena takva mogućnost. Da li je to ustavna ili lična anomalija? Da li bi ta okolnost bila bitna za narod i državu ili samo za njega lično?

Mudri narodi su zato razvili svoje institucije da ne zavisi sve od jedne ličnosti i njenog dnevnog hormonalnog statusa.

Mi nemamo institucije. One postoje forme radi, potpuno zavisne i uglavnom se ne mešaju u svoj posao. Kao pupčanom vrpcom vezani za Prokletu avliju na Andrićevom vencu, srpske „institucije“ ćute jer „od sebe se ne može ozdraviti“.

Mi nemamo podelu vlasti. Ona nije zakonski ili ustavom centralizovana, nego je uzurpirana, protivpravno prisvojena od strane predsednika republike. Sva vlast je skocentrisana u njegovim rukama.

Mi nemamo ni vladavinu prava. Mi imamo hibridni feudalni sistem gde sve može i gde sve ne može. Zavisi koga, koliko i kad treba uceniti i oguliti. Zakon se koristi kao uputstvo kako napisati odluku ili tendersko rešenje da bi samo formalno bilo u skladu sa zakonom, a i tada dovoljno je da se forma ispoštuje bar na jednom delu nekog važećeg zakona.

U takvoj atmosferi ne može se očekivati da Vučić podrži bilo kakvu vladu koja nije njegova i pod njegovom kontrolom, a pogotovo ne onu vladu koja će raditi na promeni izbornog i medijskog zakonodavstva. To nije u njegovom interesu. Pored toga, ako se i izabere takva vlada, ko garantuje da će skupština usvojiti predložene zakone?

Važnije je da skupština usvoji zakone nego da u vladi sede eksperti ili stranačke i nestranačke ličnosti. A našem društvu je najvažnije da se POŠTUJU zakoni. Ko će to da obezbedi?

Ovo nije kriza izvršne vlasti, ona je ekstra razigrana, pa igra i na terenu sudstva, tužilaštva, parlamenta, svuda gde ne treba, a vrlo slabo tamo gde treba. Ovo je kriza parlamenta i predstavničkog sistema građana. Ovo je kriza narodnog suvereniteta, jer narodni suverenitet ne postoji decenijama.

Kod nas u Srbiji, predstavnička demokratija dobila je posebno pogrešan i izvitoperen oblik i zato građani poslednjih meseci traže da se održavaju zborovi građana – kao vid neposredne demokratije. Građani nemaju izbora nego da veruju samo sebi, jer nema poverenja u predstavnike koje građani biraju, jer nema poverenja u našem društvu. Poverenje je uništeno.

Zato smatram da je početak rešavanja problema u ispunjenju 2 zahteva:

  • Tražiti vreme za opoziciju i studente na medijima sa nacionalnom frekvencijom (2 sata dnevno),
  • Verifikacija biračkog spiska. Opozicija treba da traži ažuriranje i verifikaciju biračkog spiska kao uslov da učestvuje na izborima i da time dâ legitimitet tim izborima.

Eto, tako malo deli nas od pobede životno važne alternative za sve nas, a time i promene sistema vladanja.

Zborovi građana su ustavna i zakonska kategorija i pominju se i u Zakonu o glavnom gradu i u Zakonu o lokalnoj samoupravi i u statutima gradova i opština. Srpski sistem oblika vlasti pruža jedan vid predstavničke demokratije koji favorizuje funkciju i fotelju, a u praksi neopravdano narušava suverenitet naroda. U Ustavu u članu 2. stoji da „suverenost potiče od građana“. Kakva je to suverenost kada građani niti imaju mesne zajednice, niti su funkcionalne, niti ih iko išta pita, a velikom mukom i vrlo, vrlo retko mogu da održe zbor građana na sopstvenu inicijativu. Da li znate da u Srbiji ima ili je predviđeno da budu ili su postijale pa ukinute – najmanje 3487 mesnih zajednica?

Zato je i važno da ljudi žele da učestvuju u zborovima građana, jer se na taj način direktno pitaju za svoj život. Ne vidim to kao građansku neposlušnost, neko kao izraz suverenosti. Kao oblik kontrole vlasti, kao oblik neophodnog stepena nadzora državnih uprava i stvaranje osećaja i ambijenta odgovornosti. Jedan vid neophodnog ličnog angažovanja na učestvovanju u stvaranju bolje stvarnosti za život svakog od nas. Način na koji se zborovi sazivaju i teme o kojima se raspravlja su dokaz da su se građani potpuno oslobodili straha i da je to proces u jednom smeru. Građani žele svoju sudbinu da drže u svojim rukama. Sa punim pravom.

Moderne, efikasne i uspešne države imaju funkcionalne zborove građana. Bogate države često pitaju svoje građane o mnogim stvarima. Stalo im je da građani budu uvaženi, zadovoljni i srećni. Zato su te države bogate države.

Naš narod je državotvoran narod i kroz zborove građana pokazuje da mu je stalo do države, ali ne bilo koje, već uređene države. Zborovi građana su svuda gde se okrenemo: na svakoj blokadi, u svakoj mesnoj zajednici, na svakom trgu, na fakultetima, univerzitetima, advokatskim komorama, domovima zdravlja, kliničkim centrima, školama, ulicama… svuda.

Ova država pripada ovom narodu! Njemu pripada suverenost.

Miodrag Gavrilović