Govorio je te 1989. ovako: „Mi ne možemo da pobedimo na tim izborima, uzalud je izlaziti. Oni su previše kontrolisani. Ako izađemo na izbore, to će biti samo formalnost. Naše šanse da ih pobedimo su praktično nikakve, jer oni kontrolišu sve—parlament, medije, vojsku, policiju…’’. Pesimistični govornik iz redova iznad nije bilo ko. To je bio Leh Valensa, nobelovac, čovek koji je bio na čelu političkog pokreta koji je srušio komunistički autoritarni režim u Poljskoj 1989. godine. Bio je protiv učestvovanja na neslobodnim izborima i pogrešio je, opozicija je ubedljivo i neočekivano pobedila.

Nakon pet meseci masovnih protesta, postavlja se pitanje: Šta i kako dalje? Studenti su probudili nadu, i svojom nepatvorenom energijom udarili na temelje mafijaškog režima. Građani su uzjahali taj talas i proširili požar otpora. Opozicija je pokušavala da se priključi.

Kako politički artikulisati ogromnu energiju, i ključno – ko to da uradi!?

To ne mogu biti studenti, niti je fer stavljati im taj teret na leđa! Jeftini je populizam kriti se iza njih i skrivati svoju nepopularnost pričom o imaginarnoj ’’univerzitetskoj Vladi’’ koju bi oni birali. Studenti nemaju ni profesionalno, ni životno iskustvo da bi mogli da odlučuju o ljudskim životima i izboru Vlade. To nije njihova uloga, niti se primećuje da oni to žele. Možemo ih voleti i diviti im se kao što i radimo, ali moramo ostati razboriti. Takođe, njihova ograđivanja od svih i svakoga, kao i zatvaranje u sebe insistiranjem na nepostojećim idealnotipskim ’’ekspertima’’ – je naivno. Oni imaju prava da budu naivni, jer nikome ništa ne duguju.

Politikom treba da se bave politički akteri. Bili oni partije, grupe građana, pokreti ili studenti organizovani u okviru političke platforme. Bajke o direktnoj demokratiji koje niti postoje u modernom društvu, niti će postojati, osim na nivou lokalne zajednice – dodatno su zamutile situaciju. Mi nemamo problem sa predstavničkom demokratijom, već sa akterima te predstavničke demokratije. Režimom koji je mafijaški, i opozicijom koja je nedorasla. Koji je izlaz?

FOTO: Printskrin
  1. Formirati novu političku platformu koju bi činili sveži akteri na političkoj sceni Srbije – studenti, lokalne grupe građana, ekološka i druga udruženja građana, nezavisni sindikati, ugledni intelektualci, poznati sportisti, glumci, muzičari, umetnici – i Proglas. Potrebni su novi igrači na političkoj sceni koji neće bežati od odgovornosti, neće biti ustrojeni vojnički, nemaju balast prošlosti na svojim leđima, i ključno – imaju poverenje građana. To ne znači da postojeća opozicija treba da se skloni, ili da nema svoje birače – to samo znači da je vreme da se pojavi alternativa dosadašnjoj inertnoj, centralizovanoj političkoj kliki, koja je uljuljkana i kojoj se ne žuri previše, kao što se žuri nama, običnim građanima.
  2. Konsolidovanje postojeće opozicije – paralelno sa procesom stvaranja nove političke platforme, nužno je da se postojeća opozicija konsoliduje, krene u ozbiljnu izgradnju stranačkih odbora, prestane da se krije i povlađuje bilo kome, i da se bavi politikom kao autonomni politički akter koji ne zavisi od stava studenata ili drugih političkih aktera. Takve konsolidovane stranke će imati svoje glasače.
  3. Izaći u više programskih lista na izbore. Lepo zvuči priča o jednoj zajedničkoj listi, ali ona nije dobra strategija i pokazalo se da ne postoji sinergetski efekat, već je to koalicija koja služi da sakrije činjenicu da većina stranaka ne mogu same da pređu cenzus. Takođe, ona će odbiti jedan deo radikalno liberalnih i konzervativnih glasača, koji neće želeti da glasaju za zajedničku listu na kojoj su Đilas, Zeleno levi front, ili Dveri i POKS. Zajednička lista znači centralizam i ključnu moć odlučivanja beogradske partijske oligarhije koja niti ima poverenje građana, niti se do sada pokazala sposobnom da artikuliše njihove zahteve. Posebno je važno da na lokalnim izborima opozicija izađe u više kolona, i da dokazane lokalne grupe građana preuzmu ključnu ulogu u gradovima i opštinama. Režim se mora razvlašćivati grad po grad, selo po selo, jer postojeći indikatori ne pokazuju da će pasti na nacionalnim izborima. Iako zajednička lista nije nužna, to ne znači da se ne mogu postaviti zajednički zahtevi ka režimu.
  1. Kontrola izbornog procesa koja od 2012. nikada nije urađena na profesionalan i adekvatan način. Za takvu kontrolu je potrebno 50.000 obučenih kontrolora, a uloga studenata u ovoj kontroli bi mogla da bude od krucijalnog značaja. Na taj način se neće desiti da se ubacuju već popunjeni listići u kutije, da se manipuliše biračima koji glasaju van biračkih mesta, da se ne znaju rezultati izbora sat vremena nakon zatvaranja glasanja, i niz sličnih problema.
  2. Profilisanje jakog kandidata za predsedničke izbore 2027. godine. Takav kandidat mora imati visoku prepoznatljivost, ugled i biti nadstranački. Samim tim otpadaju razni ’’eksperti’’ i kandidati za koje već sada ne zna 100% biračkog tela u Srbiji. Vremena je malo za profilisanje, medijski doseg je veoma ograničen, i u takvim okolnostima je pobeda moguća samo ako je kandidat neko kao što je Dejan Bodiroga, ili slični prepoznatljivi, a dokazano opozicioni kandidati koji nemaju polarizujući efekat na biračko telo.
  3. Terenski rad – to je ono što je falilo poslednjih 13 godina – obilaženje svakog sela i zaseoka, svake kuće, čak i one za koje smo ubeđeni da je naprednjačka. Studenti su nam pokazali kako se to radi njihovim pešačenjem kroz sela i gradove širom Srbije. Bez toga nema pobede. Ako se išta može naučiti od radikala i Nepomenika, onda je to terenski rad koji im je uvek bio osnova političkog delovanja.
  4. Međunarodna podrška – opozicija za 13 godina naprednjačke vlasti nije stekla nijednog ozbiljnog političkog saveznika na međunarodnom nivou. Nisu ni studenti za ovih pet meseci. Bez obzira na licemeran stav Zapada kome je trenutno u interesu kriminalni režim, međunarodni saveznici su potrebni, a posebno je važno da se zna ko je sagovornik međunarodnih aktera. Kada bi Zapad u ovom momentu i hteo da razgovara sa nekim od ključnih opozicionih aktera u Srbiji, oni ne bi znali ko su im sagovornici i ko tačno ima snagu da govori u ime građana Srbije. To se mora promeniti. Promena neće biti ni brza, ni laka, niti će se desiti bez izbora. Promena koja se desila 5. oktobra je bila narodna odbrana izborne pobede koja je izvojevana pre toga, 24. septembra. Kada se brani izborna pobeda, tada narod ima prava na sve da zaštiti ustav, zakon i svoje institucije. Na izborima se može pobediti, čak i na ovakvim neslobodnim. Jednom kada građani u to počnu da veruju, režim će se srušiti kao kula od karata.

Nikola Kolja Krstić, politikolog i koordinator Pokreta Tvrđava