Ustani Srbijo 
Marta Kos je nedavno rekla: „Čini mi se da je važno da kažem da je ono što od Srbije zahtevaju demonstranti i studenti, isto ono što od Srbije zahteva Evropska komisija“. Da li je stvarno tako? Pogotovo je to bitno pošto komesarka (ministarka) EU za proširenje – koja važi za doslednog izvršioca (geo)političkih namera okorele evroatlantske elite, i dalje vladajuće u Briselu, Parizu, Berlinu – sa ponosom ističe da su u naše procese građanskog otpora na neki način umešane nevladine organizacije koje i posle marginalizacije USAID-a finansiraju njena evropska ideološka sabraća.
Studenti su na početku građanskog mirnodopskog ustanka, čiju avangardu predstavljaju, definisali zahteve režimu, potku kojih predstavlja aktiviranje pravne države u kontekstu rasvetljavanja novosadske nesreće i onoga što je u vezi sa njom usledilo. Kasnije su te zahteve neki od studenata, ali i deo javnosti, tumačili kompleksnije, kao insistiranje na obnovi ustavnosti i zakonitosti, u svim njihovim aspektima. To svakako podrazumeva anuliranje Vučićevog samodržavlja ali i nedvosmisleno odbacivanje njegove veleizdajničke (protivustavne) kosovske politike.
Dobro znamo da sve to može da se desi samo ako diktator bude srušen ili toliko pritisnut da mora, kako bi obezbedio koliko je to moguće meki pad, da prihvati formiranje privremene vlade koja bi sprovela reforme usmerene ka vladavini prava. A da bi one bile istinske, uključujući i oživljavanje dela Ustava koji se odnosi na status Kosova i Metohije, pobunjena javnost bi toj „međuvlasti“ (u kojoj bi, nažalost, sigurno bili i oni kojima su nacionalni interesi nebitni) morala da nametne koliko-toliko patriotski kurs.
Ništa od toga nema indikacija da će se dogoditi. Narod se digao ali za sada nema adekvatno društveno-političko vođstvo koje bi ga povelo u oslobođenje zemlje. Vučić se ponaša arogantno i uporno gura po svome, nadajući se da će se isprazniti balon protesne energije. Da se to ne bi i desilo, oni u koje građani i dalje imaju najveće poverenje, a to su studenti, morali bi munjevito da konkretizuju zahteve. Opozicija nema kredibilitet da bude nosilac mobilizacije nezadovoljstva, a profesori se za sada još uzdržavaju da ne bi ispalo da grabe vođstvo od studenata. Uz to, oni su nemalim delom anacionalno orijentisani. Među univerzitetske profesore decenijama je prodirao „sorošizam“. Ali da li se nešto slično tome, samo prikriveno i ubrzano, dešava i kada se radi o jednom delu studenata koji su se nametnuli kao lideri plenuma?
Iz nekog meni nejasnog razloga, na nekim fakultetima (a posredno onda i na Beogradskom univerzitetu u celini, jer studenti izbegavaju raskol) uporno se koči nužna dorada zahteva. Ako diktatorski režim njih nije spreman da ispuni, konačno mora da mu se jasno kaže: odlazi! Potrebno je Vučića eksplicitno definisati kao diktatora i tražiti ukidanje diktature. Šta znači samo reći da je on „nenadležna institucija“? Problem je u tome što je uzurpirao vlast koja mu ne pripada. On je predsedničku funkciju pretvorio u „uzurpatorsku instituciju“. Pri tome, još je i antisrpsku, koja gazi nacionalne interese.
Zato je važno napraviti popis njegovih prestupa, od otimanja izvršne, sudske i zakonodavne vlasti, do svih akata kosovske veleizdaje. I na temelju toga predložiti građanima „Deklaraciju o zaštiti nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije“, kao i „Deklaraciju o funkcionisanju pravne države“. Onda ih na temelju toga pozvati da intenziviraju borbu protiv opskurnog režima (postavljanje šatora na važnim lokacijama u Beogradu uz permanentno prisustvo građana, hermetička blokada ključnih državnih institucija, frontalno nametanje koncepta pasivnog otpora što podrazumeva i nepriznavanje vlasti, i drugo tome slično, kako bi režim bio paralisan).
Moramo da krenemo u demokratski juriš na okupacioni režim vođeni jasnim načelima u vezi sa tim kakvu Srbiju želimo. U protivnom, Marta Kos i njeni gospodari će nam – gle perverzije – koristeći za svoje potrebe naš autentični, ali nejasno definisani otpor, nametnuti ono što žele. A iz intervjua koji je za N1 Slovenije nedavno dala pomenuta EU ministarka, implicitno se vidi čemu Brisel kod nas žudi. To je: 1) preuzimanje kontrole nad srpskom vojnom industrijom koja je sačuvala kapacitete za masovnu proizvodnju artiljerijskih granata, raketa za višecevne bacače i municije, što je sve neophodno EU i Ukrajini; 2) eksploatacija strateških sirovina (prvenstveno litijuma) kojima Srbija raspolaže; 3) vojnopolitička kontrola našeg prostora.
Brisel u novonastalim okolnostima posle pobede Trampa, po prvi put, doista hoće da vidi Srbiju u svojim redovima, ali razume se pod nekorigovanim uslovima. Vučiću do sada nije bio problem da žrtvuje naše nacionalne interese radi podrške koju je dobijao od evroatlantskih elita (donedavno vladajućih i u Vašingtonu), ali nije žurio sa implementacijom EU (kvazi)demokratskih standarda. Oni podrazumevaju medijske i političke slobode za razne evroatlantske frakcije ali i podle metode za eliminisanje istinski ideoloških i geopolitičkih neistomišljenika (kao što se sada dešava u Rumuniji ili Francuskoj). Alek bez Kosova želi da bude samodržac a ne da deli vlast (ili se na „tronu“ smenjuje) sa drugim slugama Brisela. Tu je nastao problem.
EU establišment, svestan da Vučić isporučuje antisrpske i druge geopolitičke važne ustupke evroatlantskim centrima moći u većoj meri nego što bi iko drugi mogao, njega ne želi da sruši (npr. organizovanjem obojene revolucije za koju Alek laže da je u toku) ali hoće da ga pritisne (sredstvima obojene evolucije) da brzo u praksi a ne samo na rečima prihvati dve stvari: 1) stvaranje uslova za kontrolisanu demokratiju u okvirima lokalne evroatlantske porodice (SNS i prozapadna ali i lažnopatriotska opozicija); i 2) po cenu daljeg pada sopstvenog rejtinga forsirano krene u eksploataciju litijuma i dokapitalizaciju (tihu privatizaciju) naše namenske industrije od strane francuskih i drugih EU predstavnika vojnoindustrijskog kompleksa.
Ne zna se šta je gore, da li da Brisel u tome uspe i dobijemo privid demokratije ili da Vučić nastavi da vlada na dosadašnji bahato autoritarni a antisrpski način (koji je za vrh EU nedodirljiva konstanta). Zato narodno-studentski mirnodopski ustanak pod hitno mora da dobije novi karakter. I to beskompromisan kada se radi o celovitoj obnovi ustavnosti i zakonitosti, sa nacionalnim duhom koji to u sebi neizostavno sadrži. Patriotski i istinski demokratski nastrojeni studenti, za koje i dalje verujem da su većina u plenumima a tim pre u čitavoj studenskoj populaciji, sada su na potezu.
Ako brzo ne povuku neophodne poteze i pokažu da žele nešto bitno drugačije od onoga što gura briselski establišment, plašim se, sve će pre ili kasnije otići u smeru nakaradnih promena kakve smo imali posle petog oktobra 2000. godine. Jednu (polu)titoističku SPS lažnopatriotsku vlast, smenila je druga, DOS vladajuća ekipa, velikim delom otvoreno prozapadna i antisrpska. Zatim smo malo po malo stigli do nove faze NATO urušavanja sprske državnosti, kada je SNS, u ime navodne borbe protiv istinski loših strana petooktobarskog nasleđa, preuzeo vlast 2012. godine, te iznedrio diktatora Vučića koji je nastavio tamo gde je žuta ekipa stala (mada je masovno i prešla kod njega pa u novom ruhu nastavila stari posao). Dokle tako?
Da li dok nam država zaista ne bude svedena na prostor tzv. Beogradskog pašaluka i to još sa NATO amblemom na zastavi? Mnogi van Srbije i neki u njoj, nema sumnje, u prilog toga rade. Ne dozvolimo to po bilo koju cenu! Jedna stvar je spremnost na kompromis koji nam garantuje makar minimum nacionalnih interesa, kako bi obezbedili mirnu, ustavno utemeljenu, tranziciju vlasti. Druga stvar je prihvatanje nacionalno-demokratske kapitulacije. Njoj – i onima koji je u vlasti, opoziciji ili na univerzitetu, prizivaju – moramo nepokolebljivo da se suprotstavimo!
Dragomir Anđelković
