Reći da je Vučić bezočni lažov – i to ne racionalni već pre patološki – nije više informacija. I ranije je veliki deo građana znao da je tako, ali nemalo onih koji se nalaze na javnoj sceni, uzdržavalo se da glasno i jasno to kaže. Govorilo se, iz prekomerne pristojnosti ili straha: Aleksandar Vučić manipuliše, izvrće činjenice, dezinformiše. Sada uglavnom više niko od njegovih kritičara ne zavarava sebe i druge takvim eufemizmima. Nedvosmisleno se iskazuje istina: on je najgora moguća lažovčina, kakve i u našoj prljavoj politici nije bilo.
Tako stoje stvari i sa nasiljem. Neretko se ukazivalo na to da on sprovodi psihološko nasilje time što preti nepokornima, te da njegovi partijski i kriminalni jurišnici povremeno pribegavaju i fizičkom nasilju usmerenom prema oponentima režima; pa i da iza kulisa don Alek naređuje (iako na to nema pravo) formalno legalnu represiju prema nekima od njih (npr. hapšenje novinara i privođenje političare). Štaviše, poneko je isticano i to da je, po svemu sudeći, na ovaj ili onaj način bio umešan u krajnje sumnjivo „samoubistvo“ Vladimira Cvijana i ubistvo Olivera Ivanovića. Međutim, sada vidimo da su i u vezi sa nasiljem stvari gore i od toga. Radi se već, preovlađuje takav utisak, o masovnom teroru iz koga stoji Vučić. Ne bi trebalo da se libimo da to ponavljamo u zemlji i svetu!
Mnogo toga ukazuje da je režim protiv mirnih građana, 15. marta, upotrebio tzv. „zvučni top“. To je opasno, kod nas i u većini drugih zemalja nelegalno sredstvo, koje može da nanese užasne posledice onima protiv kojih je usmereno. Oni koji su ga, izgleda, pre neki dan aktivirali, to su, doduše, uradili sa namerom da „šteta“ ne bude prevelika, ali igrali su se sa vatrom. Sve je lako moglo da se otrgne kontroli i da dođe do velikog stampeda na prostoru okupljanja više stotina hiljada ljudi. Pravo je čudo da nije bilo mrtvih. Zašto je nešto potencijalno tako rizično bilo potrebno Vučiću?
Prvo, masno je lagao da neko protiv njega organizuje tzv. „obojenu revoluciju“, te da će je on te subote onemogućiti. Da bi u skladu sa tim tog dana uveče mogao da se obrati građanima kao „pobednik“, te ih ponovo obmane da se „uistinu dogodilo“ ono što je prethodno izmislio („obojena revolucija“ i njeno „gušenje“), bili su mu potrebni bar minimalni nemiri. Kako i njegovi kriminalni pomagači njih nisu mogli da izazovu na iole upečatljiv način (studenti su očito dobili dojavu od dobronamernih pripadnika sistema i njihovi redari su za opskurnu provokaciju bili spremni), stiče se neodoljiv utisak, aktiviran je „zvučni top“ sa ciljem da prouzrokuje paniku i bežanje dela okupljenih građana. I eto fabrikovanja „dokaza“: izbili su nemiri, obračuni, haos, ali srećom policija se sa njima izborila.
Drugi razlog upotrebe pomenutog potencijalno opakog sredstva još je gori. Tu se radi o stvaranju atmosfere strahovlade, tj. o nameri da se izazove osećanje totalne bespomoćnosti i podaničke depresije kod građana. Da oni pomisle: vlast je u stanju da nam uradi bilo šta ako nastavimo da je revoltiramo. Ukratko, u pitanju je postmoderni ili „spin državni teror“ (prema svecu i tropar, pa tako i prema „diktatoru prevare“ i tzv. „spin teror“).
Pod terorom se podrazumeva masovno i brutalno, po pravilu neselektivno nasilje, iz koga stoji vlast (dok je terorizam nasilje kome pribegavaju odmetnici neke vrste, iza kojih, doduše, takođe mogu inkognito da stoje političari i specijalne službe koje kontrolišu). Korišćenjem „zvučnog topa“ na „ograničeni“ način kao što se verovatno desilo, Vučić šalje poruku da može da postupi i mnogo surovije, tj. da je od „psihološkog terora“ do onog „klasičnog“ (krvavog) samo jedan korak, koji zavisi od njegove (zle) volje.
Aleksandar Vučić tako postupa jer je u očajničkom strahu. Zna da je priteran u ćošak iz koga na način koji nije totalno sumanut, ne može da se izvuče a da zadrži apsolutnu (a pitanje i bilo kakvu) vlast. Stoga počinje da se ponaša na histeričan način koji – kada bi dublje razmislio to bi i sam shvatio – ne da mu produžava rok trajanja, već ga naprotiv skraćuje (prošlo je vreme kada je možda i mogao totalno da se obračuna sa oponentima). Nastavak toga, što je ušlo u novu fazu sa onim što osnovano izgleda kao upotreba „zvučnog topa“, predstavlja agresivno delovanje da se to prikrije. Tako jednu glupost pokušava da anulira drugom i dodatno pogoršava svoj položaj.
Kada je shvatio da će ga pogoditi kao bumerang ono što je olako uradio, krenuo je da preti procesuiranjem svih koji govore da je crno – crno! Uhvaćen u onome što je skoro sigurno prvorazredno zlodelo, Alek bez Kosova i časti, od tužilaštva očekuje da proganja ljude koji imaju hrabrost da o tome govore, umesto da njega i njegove saučesnike pozove na odgovornost. Tužilaštvo, bar delimično, prihvata tu igru. Po principu pitaj brata lopova, pozivajući se na policiju i BIA koje Vučić kontroliše, zaključuje da nije bilo upotrebe „zvučnog topa“ od strane Vučića. Da nije tragično bilo bi smešno.
To trulo bure neće dugo držati otrovnu vodu! Kao što Aleksandar Vučić neće moći da se izvuče ni od odgovornosti za sve ostalo što je učino od kada je uzurpirao vlast u našoj državi. Teror protiv građana se definitvno ne prašta. Uz to, na žalost onih koji su ga pokrenuli, otvara Pandorinu kutiju iz koje izleću dokazi svih drugih njihovih nedela!
Dragomir Anđelković
