Žedan nesreće

Ogromna energija, nezamisliva i do sada nepojmljiva energija mladosti, temeljno se raširila Srbijom.

Polagano, bez opterećenja, bez nametanja, prirodno i neophodno. Jedna iskrena ljubav prema životu, ljudima i otadžbini. Narod je željan lepih događaja, optimizma i zajedništva, zato je sa velikim emocijama dočekivao i pozdravljao studente koji su pred sve nas izvukli najbolje i najlepše ljudske osobine koje krase ovaj narod. To se sada jasno vidi, ljudi su shvatili da sami mogu da stvaraju svoj život i život svoje države. Društvo je udahnulo punim plućima ukus slobode, solidarnosti i pravde. Došlo je do kvalitativne promene i u ljudima i u društvu. Stvara se javno mnjenje koje do sada nismo imali. Javno mnjenje koje stoji na iskrenosti i istini. Više ništa neće biti isto. Više se ništa ne može vratiti na staro. Ovih dana se pravi vododelnica prošlosti i budućnosti. Prošlost nametnutih ličnih frustracija, kao nosilac opšteg zla i budućnost pozitivnog sistema vrednosti i odgovornosti, kao temelj opšteg dobra.

Kako je došlo da neobjašnjivog talasa mladalačke bune?

Vrlo jednostavno. To su deca koja su odrastala u teškim vremenima, vremenu najgore i najsurovije prvobitne akumulacije kapitala modernog doba, u vremenu gde jedan nasilnik vredi više nego tri pametna, u vremenu gde se znanju podsmevalo, a kombinacijama odavala počast, u vremenu gde je zakon u podrumu, a prevara i korupcija na slavskoj trpezi. Mladost Srbije je videla da tu nešto ozbiljno nedostaje. Nedostaje humanost, nekakav red i smisao. Jedan iskren odnos prema životu, život u skladu sa etikom. A gde je u svemu tome trud, odnos jednih prema drugima. Gde je u svemu tome čovek?

Nisu ova deca odrastala na lažima Dnevnika RTS-a i glupostima sa Pinka i Hepija. Ova deca su stvorila svoj svet, svoj način komuniciranja, svoj sistem vrednosti. Ispod radara mašinerije zla utemeljila se dobrota i osećaj za istinu. Ova deca su čist i jasan dokaz kakva bi Srbija bila da nema ovog mračnog sistema ucena, podvala, nasilja, laži, bahatosti, prevara, kriminala i korupcije. A korupcija nije samo ukraden novac na nekom projektu i rekonstrukciji. Korupcija je najgore moguće zlo koje može da zadesi jedan narod i državu.

Termin „korupcija“ prvi je koristio Aristotel. Potom i Ciceron. Korupcija znači podmitljivost, potkupljivost, pokvarenost. U bukvalnom značenju corruptio/koruptivan znači „potpuno slomljeno“. A šta se podrazumevalo u to antičko vreme kad je nešto potpuno slomljeno? Slomljen je sistem vlasti i uprave, napuštene dobre navike, slomljen pozitivan sistem vrednosti, grubo narušena jednakost pred zakonom, zatvorena grupa ljudi koja uzurpira vlast i lomi svaku nadu da se vrednuje znanje, trud, rad, poštenje; Danas je slomljena pravda, pravo na informisanost, narušena i slomljena sloboda. Slomljena je etika i jednom rečju slomljeno je sve što predstavlja dobro i zakonito.

Postoji administrativna, finansijska, informativna, bela, siva, crna, decentralizovana, centralizovana, pa čak i zvanična korupcija. Pomoćne tehnike su zastrašivanje, prevare, ucene, pa i ubistva. U korupciji se trguje svime: dokumentima, informacijama, poslovima, novcem, ljudima, životima, pa i državom. Sigurne budućnosti nema, a građani se ničemu dobrom ne mogu nadati. Posledice su uvek tragične. Mi smo nažalost videli sve.

Eto, u takvim okolnostima je rasla i stasavala naša mladost, naša omladina i studenti.

Nasuprot svim dobrim vrednostima koje proklamuju, za koje se bore i koje pronose svuda gde se nađu, studenti pokazuju sve one osobine koje su nemoguće da opstanu u koruptivnom društvu: odgovornost, solidarnost, trpeljivost, znanje, kreativnost, duhovitost, smisao, ljubav… Ljubav ne može, ne da opstane, nego ne može da se primi i zanikne na tlu korupcije. To je prosto nemoguće. Vrednosti i zahtevi koje studenti traže nespojivi su sa sistemom korupcije – prosto je neizvodivo. Prosto ne može. I sad je valjda jasno otkud toliko opiranje i batrganje nedostojnog predsednika države da ispuni studentske zahteve. Pa samo prvi studentski zahtev je direktna optužnica za Vučića, jer u ovoj njegovoj korupciji zla bukvalno su svi povezani. On, Brnabićka, Mali, Vučević i stotine drugih satrapa i satelita. On je takav sistem godinama namerno pravio: ja tebi mesto sudije – ti obezbediš da zastari slučaj „Meklaren“, ja tebi mesto javnog tužioca – ti podižeš optužnice i radiš istrage samo koje ja odobrim, ja tebi posao izgradnje autoputa, ti meni 200.000.000,00 evra…itd, itd, itd. Ja tebi diplomu i mesto u nekom preduzeću, a ti za mene radiš sve što ti kažem… Preteralo se. Mlade generacije neće da rade kako im neko naredi, a pogotovo ne da im naređuje ON.

Ta količina laganja, vređanja, lupetanja nije viđena ni u jednoj državi do sada. Nikada, Ni Neron, ni Flavije nisu toliko izmišljali i lagali. Jedna od poslednjih bravura laži u pokušaju zastrašivanja je „citiranje člana 308. i člana 309.“ Ustava Srbije koji uopšte ne postoje. Ustav Republike Srbije ima 206. članova. Nasilno privođenje i ucenjivanje mlađih ljudi iz raznih opštinskih uprava po Srbiji, da dođu i drežde u Pionirskom parku i da glume studente, koji su stavljeni pod komandu nasilnika koji im doslovce naređuju „A sada pevajte j.b.nu srpsku himnu!“ je primer beščašća i pokvarenosti. Zastrašivanje celokupne javnosti krvavim događajima, kontrarevolucijom, terorizmom je zločin i direktno krivično delo. Dovlačenje traktora, i kamiona za 15. mart, dovlačenje kriminalaca i batinaša, javna obraćanja gde insinuira svoje ubistvo može samo da govori potpuno neodgovoran čovek, kome uopšte nije stalo ni za ljude, ni za društvo, ni za državu. Otvoreno javno laganje da je policajca u civilu u oko udario student sa bokserom, uprkos video snimcima gde se jasno vidi da je to uradio (verovatno slučajno) njegov kolega iz žandarmerije je takođe krivično delo. I tako svaki bogovetni dan.

Žedan tuđe krvi. Vampir sa Andrićevog venca. Do sada su nam svima vratovi poplaveli od mentalnog, psihičkog, verbalnog i neverbalnog nasilja ovog inspiratora srpske korupcije. Samo još da krene da grize za vratove (nešto od toga je već osetio zanemoćali Ivica Dačić na nedavnoj konferenciji za medije). Ogrezao u stanje krvničke svesti, želi i priziva sukobe po svaku cenu. I polako pada u očajanje. Shvata da toga neće biti.

Nervozan je jer pred sobom vidi potpuno drugačiju Srbiju. Srbiju koja ne naseda na njegove  zajapurene govore bez smisla, pretnje radi pretnji, predratnu, ratnu i poratnu retoriku. Čovek rata i haosa, samo u nesrećama može da opstaje, a pojilo za nesreće je ovoga puta prazno. Zato ga i boli ignorisanje naše pametne omladine, jer on zaista nije nadležan, koliko god se trudio da bude u centru pažnje. Jedna bolesna potreba da sve od njega zavisi, da sve od njega počinje i da svima podvikuje, naređuje i da svima sve objašnjava. Zahtevi, ljudi, studenti i događaji, svi ga zaobilaze. Nepotreban je. Postao je ozbiljan teret. Ukorenjeni deo problema.

Kolika je to nesreća za jednu zemlju, da ovakvu mladost proglašava ruljom i plaćenicima. Na duhovitost šalješ žandarmeriju, na dostojanstvo ispumpane nasilnike, na prosvetne radnike policiju u civilu. Ne ide to tako.

Zato je sreća što u stvarnosti ovih mladih ljudi ON ne postoji. Bravo deco!

15. mart. će biti manifestacija slobode i solidarnosti, ali i početak novog i mnogo boljeg doba ove napaćene zemlje. Narod iz svih krajeva Srbije u Beograd će doneti radost. Protiv toga se ne može i ne treba boriti. Tolika količina energije i masa ljudi nateraće državne poslušnike da spuste štitove i prihvate stvarnost – Srbija postaje moderna država. Zajedno treba da je uredimo. Biće to primer kako narod koji je jedinstven i solidaran stvara svoju državu po meri vrednih ljudi koji grade svoju sreću. Građani koji stvaraju zemlju odgovornosti.

Niko nije verovao da će se bez rata Britansko carstvo povući iz Indije. Da će bez metka pasti Berlinski zid. Da će doći do mirnih promena u Crnoj Gori.

Jedno je šta predmetna institucija želi i priželjkuje, a sasvim drugo šta će se dogoditi – Miletina buna 21. veka.

Vidimo se!

Miodrag Gavrilović