Nikad ponosnija što sam studentkinja, a nikad poraženija kao čovek.
Mesecima unazad vodimo bitku za osnovna, podrazumevana prava, a usput smo naučili da se više grlimo, pažljivije slušamo i obilazimo uspavane delove svoje zemlje – ili smo barem mislili da su uspavani.
Ispostavilo se da ljudi od Bora do Niša nikada nisu ni zaspali. Samo su, zastrašeni sistemom, sedeli u svojim domovima na obroncima gde odjekuje tišina. A tamo gde tišina ne odjekuje, odzvanja pitanje: hoće li ovi mali što brzo rastu dobiti priliku da se školuju, hoće li im vlast zameniti vazduh za zemlju, hoće li im roditelji stariti dostojanstveno dok oni odrastaju misleći isključivo o svojoj budućnosti?
Između dva treptaja zaglavile su mi se uske ulice zemlje u kojoj sam rođena, a ja sam do juče bila sigurna da u njoj pustinja ne postoji.
@hiperrekreativna
Tijana Krupež
