Ali narativ: “Studenti koji neće da uče“, koji se čuje od kučeta iz Doboja koje predvodi mesare, portire, medicinske sestre, botove, zavisnike od kockanja… Koji glume studente koji žele da uče a koji preuzimaju tabloidni besni psi je toliko odvratan da nemam reči!
Nema potrebe da idem dalje od moje kuće da bih objasnila.
Pismo Šarčeviću zbog sulude reforme gimnazije zbog koje su deca dobila pet novih predmeta i imala po deset časova dnevno sam napisala jer sam u kući imala dva gimnazijalca koja nisu spavala da bi išla spremna u školu!
Damjan i Magdalena nikada nisu otišli u školu sa rečenicom:
“Nismo spremni, valjda neće nas pitati”
Dešavalo se da rođaci dođu na njihov rođendan, a oni se pozdrave, sede pola sata sa njima, izvine se i odu da uče!
Šalila sam se i zvala ih moji mali štreberi.
Sećam se kako je Megi bila besna u osnovnoj jer su neka deca iz odeljenja pričala da je njoj lako, prepisuje od brata koji je bolji učenik od nje.
Damjan u sedmom ode u Gimnaziju, u odeljenje za talentovane matematičare, Magdalena ostane u osnovnoj školi i za dve godine ne dobije ni jednu četvorku!
“Sad ću da vam pokažem ko prepisuje!”
Na šalter su mi dolazili profesori iz osnovne i srednje da me posavetuju da utičem na nju, da ne upisuje slikarstvo, jer ima kapacitet da upiše bilo koji perspektivniji fakultet.
Njih dvoje su treća godina fakulteta. Prosek oboje oko 9,5.
U Novom Sadu žive više nego skromno.
Od prvog dana su na blokadama.
Kažu:
“Gubitak godine nije neka žrtva, biće strašno ako sve ostane isto, ako ljudi nastave da gube živote”
Ove godine oni uče najvažnije lekcije.
Lekcije o slobodi, empatiji i pravdi.
Upoznali su kolege pored kojih su samo prolazili na fakultetu, postali su pravi prijatelji.
Verujem da su svi studenti na blokadama baš ovakvi.
Sa druge strane su oni koji “Nemaju roleks” i poručuju Gavrilu da Hivi dok u džepove trpaju dnevnice otete od profesora.
Aleksandra Ćurčić
