Možemo da krenemo od onog naivnog mišljenja da je za Crvenu zvezdu bolje da igru Ligu Evrope, kako bi bi bila konkurentnija i ostavila utisak kluba u progresu. Mada svi potajno znamo da je prava žurka u Ligi šampiona, i da su pojedini klubovi davali bubreg i džigericu da se domognu elitnog takmičenja, poput Salcburga koji je 13 puta ispadao u kvalifikacijama. Uostalom, zamislite da navijačima Porta ili Mančester Junajteda neko kaže da je bolje da osvoje drugorazredno takmičenje, nego da igraju četvrtfinale u Ligi šampiona…
Da, potrebno je reći da utakmica u Monaku ide u folder velikih podbačaja stručnog štaba Vladana Milojevića, i da se Crvena zvezda u drugom poluvremenu u Francuskoj vratila četiri godine unazad. Srpski šampion je predstavu u Monaku završio u klasičnom Frankenštajn sistemu, gde se ne zna ko je levi, a ko desni bek. Ni ko treba da se ponudi kao opcija za siguran pas u sredini terena, ni ko je sposoban da sa dušom u nosu napadne dubinu kao Šerif Endijaje u prvom poluvremenu.
Nije utakmica protiv Monaka bila drugačija od onih predstava sa Totenhemom i Bajernom, kada se srpski šampion ništa nije pitao i pretvarao se u džak za udaranje. Ima i do toga da Crvena zvezda dugo flertuje sa maksimumom, i da iz superligaškog blata ne može da uhvati zalet za orbitu Lige šampiona.
I još malo da pojednostavimo: ima i do kvaliteta, jer kako je rekao Vladan Milojević igrači Monaka su brži, jači, motorički sposobniji i bolji. Samo što svi štihovi u rukama protivnika ne daju za pravo Crvenoj zvezdi da se preda i spusti ruke dole.
Najviše je do kvaliteta, ali ima i do karaktera tima selektiranog tokom burnog leta, kada je sve ukazivalo da je srpski šampion spreman za iskorak. Bilo je takvih situacija i kod Baraka Bahara prošle godine, mada se verovalo da trener iz domaće radinosti, koji zna gde je i kako zakucan najmanji šraf na Marakani, neće to dozvoliti. Crvena zvezda trenutno liči na tim prepun gastarbajtera, koji se osećaju kao Bora Đorđević u onoj pesmi gde Frankfurtu psuje Majnu.
Totalna bezličnost, motivisanost na granici pristojnosti, i nus pojava svega toga – navika da se preda posle 60 minuta ozbiljnog fudbala. Crvena zvezda u ovom trenutku liči na Spartu iz Praga iz ere Andree Stramaćonija, ili na grčke klubove koji jurišaju ka totalnoj dekadenciji. Kao imaju neke igrače, a nemaju ništa. Osim nervoze, što se videlo po reakcijama Vladana Milojevića na konferenciji za medije, kada je odavao utisak uznemirenog čoveka, sa graškama znoja na čelu. A kada je on, poslovično miran, u takvom stanju možete da zamislite koliko je atmosfera unutar Crvene zvezde u ovom trenutku napeta.
Možda će se pojedini igrači oporaviti za Barselonu ili Štutgart, ali teško da će Crvena zvezda na nekoj imaginarnoj jesenjoj pijaci moći da pazari 200 grama sportskog bezobrazluka ili karaktera.
Dovoljno je uporediti scene iz avgusta 2018. godine, i ove iz Monaka, kada su desetorica igrača Crvene zvezde bacali peškire po Monakovom terenu, nadajući se da ih motivisani domaćin neće udarati. Zaboravili su da je Liga šampiona borba u oktagonu i da se igra do krajnjih granica, do poslednje šanse za gol. Da ne postoji empatija, za tim koji je greškama stručnog štaba ostao sa igračem manje, i da pride ima još jednog pojedinca koji statira (Dalsio).
Crvenu zvezdu je tog pomenutog avgusta 2018. godine Salcburg izgazio u prvih sat vremena znatno intenzivnije nego Monako. Vodio je 2:0 početkom drugog poluvremena. Moglo je da bude i 5:0. Igrači na klupi Crvene zvezde su navlačili trenerke na glave, ne želeći da gledaju potencijalni sportski masakr.
Razgovor Zorana Popovića i Milana Pavkova tekao je otprilke ovako:
„Valjda će se ovi zadovoljiti, valjda neće hteti da daju pet…“
„Valjda neće…“.
Ta Crvena zvezda se posle takvog stanja nije predala, iako je rival bio fizički i motorički jednako moćan kao Monako. Sklonila se sa mušice austrijskog streljačkog voda, pošto nije želela da umre bez borbe.
Sve suprotno od viđenog u Monaku. Posle bombe Singa, Crvena zvezda je prestala da igra fudbal i da se takmiči. I nije prvi put da joj se to desilo. Identičnu utakmicu crveno-beli su odigrali u Milanu, na San Siru kada je posle greške Spajića Vladan Milojević na terenu ostao sa 11 statista. Kao da je isto izgubiti 0:2 ili 0:4.
To je Milojevićev najveći podbačaj u ovoj eri, jer kao da je celu ekipu, osakaćenu odlaskom In Bom Hvana, zahvatio virus samozadovoljstva. Kao da su prepoznali da su sa poslednjim zviždukom revanša sa Bode Glimtomprepoznali da su jedan od ovosezonskih ciljeva ostvarili.
Samo što je u klubovima poput Crvene zvezde od euforije navijača do totalne osude vrlo kratak put. Posebno, što tvrdo jezgro simpatizera srpskog šampiona ne voli predaju.
Možda bi trebalo da vide jedan od transperenata Delija na košarkaškom meču: „Nije sramota izgubiti, sramota je pobeći ili predati se“.
Tekst: Mozzartsport
FOTOGRAFIJE: Prinskrin Arena sport
