Siniša Kovačevićza Nova.rs kaže da je štrajk stvar ličnog stava prema dobroti, ličnog stava prema pravdi i osećanju individualne odgovornosti prema zajednici.
Takođe, u razgovoru je otkrio da smatra da je za generalni štrajk pomalo kasno, ali da je neophodno da rad obustave svi. Po njemu generalni štrajk treba da bude štrajk svih apoteka, svih biblioteka, svih fabrika, svih kafana…
„Dakle, da bukvalno Srbija stane i da ne radi ništa osim pekara i Hitne pomoći. To je odnos koji imam prema štrajku. A naročito prema stavu i ideji studenata koja je javno izražena – da je njima ta vrsta pomoći potrebna. Ako će samo prosvetari i kulturni radnici da podupiru studente, bojim se da je ta podrška više nego nedovoljna. I da su studenti uzalud cepali svoje patike obilazeći Srbiju uzduž i popreko. Jedno društvo se može smatrati zrelim onda kada pokazuje empatiju i određenu vrstu saučešća prema svojim najnezaštićenijim slojevima. Ovaj put su najnezaštićeniji slojevi društva oni koji su žrtve ovakvog političkog ustrojstva, ovakvog sistema vrednosti, i ovakve represije od strane vlasti koja je prosto nezapamćena“, kaže Kovačević, dramski pisac, reditelj i profesor.
Kad se kaže represija, napominje Siniša Kovačević, ne treba samo misliti na pendreke i suzavac:
„Gora represija je ona koja vas tera da pognute glave idete na posao, jer ste dobili po ko zna koji put produženje radnog odnosa na tri meseca. Pa ste onda još u goroj represiji ako morate da nađete deset sigurnih glasova. Još ste u goroj represiji ako vas neko navikava permanentno na sendvič i vožnju autobusom kao način opstanka“.
A nepojmljiva je represija, dodaje, kad smo prinuđeni da gledamo čoveka koji je uzurpirao sve što mu ne pripada.
„Pita se za sve – od toga ko će biti fudbalski prvak u jednoj zemlji, preko toga ko će dobijati nacionalne penzije, ili o procentu aflatoksina, te ko će biti sahranjen u Aleji velikana, a ko neće, do toga ko će dobiti četiri kilometra autoputa, a ko neće… I to je represija koja je gora od ove fizičke. Znate, jedna zauška se podnese, pa ako imate snage da vratite tu ćušku, vi ćete je vratiti. Ali, ova vrsta represije koja vas tera da život provodite tako što ćete permanentno gledati u upljuvke na trotoaru i u vrhove svojih cipela – e to je ono što je gore. I ja mislim da je ovo podizanje glave nezaustavljiv proces. Ali, treba ga i malo ubrzati i studentima i prosvetarima ponuditi jednu vrstu pomoći. A ta pomoć je upravo generalni štrajk. Jer, sad je već sasvim jednostavno i lako razlikovati dobro od zla“, zaključuje Siniša Kovačević.
