Ne propustimo šansu da krenemo putem spasa

Tramp je surovo pragmatičan biznismen, koji, polazeći od svojih poslovnih koliko i američkih računa, namerava da pravi geopolitičke konstrukcije. To je dobro za Rusiju, koja je dovoljno vojno-politički snažna da može da brani svoje interese, те је prebogata resursima da se sa njom isplati praviti brojne kombinacije, a opet, ako se odbace ideološke opsesije, nije konkurent SAD. Sada pričam o realpolitici, a ne o moralu, što ne znači da za sve relevantne geopolitičke faktore ne mislim da su bili i ostali mračni. Ali to nije tema. 

Stvari, i u realpolitičkom svetlu, mnogo lošije stoje za Kinu – koja je zbog neproduktivnog i uvrnutog „krstaškog“ pohoda evroatlantskih ekstremista na nedaleki „ruski istok“ – dugo bila u geopolitičkoj zavetrini što joj je, između ostalog, omogućilo da postane najveći profiter od globalizacije koju je Zapad pravio za sebe. Sada će Peking morati da se mnogo ozbiljnije bori sa Amerikom za povoljnu globalnu poziciju, dok će Rusija postati svojevrsni jezičak na vagi.

Najgore stvari stoje za konfuznu i podeljenu EU, opterećenu ideološkim zastranjivanjima; vojno-politički slabu a dovedenu u krajnje nepovoljan geopolitički položaj. Od opuštenog dekadentnog profitera od (1) jeftinih ruskih energenata, (2) otvorenog američkog tržišta i  (3) NATO kišobrana koji je u svojim rukama držala pomenuta sila, te (4) obilnog dotoka kineskog kapitala u Evropu – pretvorila se u nezgrapnog mamuta koji deluje kao primamljiv plen kako bivšem prekomorskom savezniku, tako i svim drugim relevantnim geopolitičkim igračima. 

To ipak ne znači da su ključne članice EU potpuno nemoćne. Kada brod tone svako gleda da se dokopa najboljeg čamca za spašavanje, a pre toga, dok god postoje šanse da se plovilo zakrpi, uz manje bitan tovar sa njega bacaju i nevažne putnike. Tako će se, u prenesenom smislu, pre ili kasnije, odvijati stvari i na evropskoj galiji, odnosno u njenom okruženju. Pariz, Berlin, Varšava, Rim i Madrid, nastojaće da umanje sopstvenu nacionalnu štetu – koliko god da isprazno budu govorili o evropskoj i široj solidarnosti – praveći neprincipijelne aranžmane sa Vašingtonom, Moskvom i Pekingom, uporedo sa odmeravanjem snaga sa nekima od njih. 

Sve to će se reflektovati generalno na Srbiju, ali i ponaosob, i to ubrzano, na pozicije njenog spin diktatora. On se već dugo dodvorava svim bitnim spojnim faktorima i na naš račun plaća im reket kako bi očuvao ličnu poziciju. Uz to je, očito, i ucenjen. Dovoljno je setiti se raznih materijala koje, recimo, o njemu imaju francuske specijalne službe. To je rezultiralo nastankom nove narodne izreke: „Koliko Oskara, toliko para“. Od aerodroma „Nikola Tesla“, preko projekta „Beogradski metro“, do kupovine preskupih borbenih aviona Rafal – Alek bez Kosova pozlaćuje papuče Parizu. A i drugi za nas veliki EU igrači (makar u svetskim razmerama gubili pređašnju moć) imaju po koju kartu, od koje naš kartel majstor strepi. 

Tako pritisnut, i da se ne suočava sa studentsko-građanskim demokratskim ustankom, on bi imao sužen manevarski prostor u okolnostima kada se ponovo dele karte u svetu. Suviše ima crnih obligacija na raznim stranama da bi moga da koristi priliku za Srbiju. Tim pre što Tramp dobro zna da je do zadnjeg momenta, zbog veza sa porodicom Soroš, igrao na Kamalu Haris, a Moskva je svesna da ju je, dok se umiljato osmehivao, varao, podmuklo ugrožavajući njene interese. Zato mu pomenute sile, kojima geopolitički vetrovi duvaju u leđa, vraćaju po principu „Tante za kukuriku“ ili drugačije: „ništa za ništa“. Na rečima ga podržavaju, ali do njega im je stalo koliko i do „lanjskog snega“. Ne ruše ga ali će mu priskočiti u pomoć kao što su Rusi Asadu kada su procenili da je istrošen, a Amerikanci poslednjem prozapadnom režimu u Avganistanu, pošto su ga otpisali.  

Činjenica je i da Srbija od tih zemalja ne dobija velike donacije, niti je na njih prioritetno ekonomski upućena. Drugačije stoje stvari sa Evropskom unijom. Slaba ili jaka, EU je Beogradu i dalje od velikog značaja. Amerika i Rusija to mogu da budu ako odluče da se ozbiljno umešaju u naše poslove – što je malo verovatno ako ih sami ne budemo vukli za rukave – zato su evropski centri moći svakodnevno upleteni u naše živote. Stoga, dok lažni car Aleksandar vodi pozerski rat protiv oličenja preminulog američkog evroatlantizma, USAID-a, uprkos volji nove ekipe u Vašingtonu glasa za EU antirusku rezoluciju u UN (pa onda pokušava da ublaži štetu u Moskvi pokornim izvinjavanjem). Vučić zna da zbog sopstvene kože mora da ostane uz EU evroatlantiste kolikogod to bila loša opcija sa našu naciju. Njoj je potrebno pravo, produktivno balansiranje, a ne neproduktivno svrstavanje.

Da ga pomenuti ne drže čvrsto u šakama zbog kriminala, najpametnije bi bilo da sofisticirano zaigra na Moskvu, uporedo nudeći Trampu ono što lično želi. Ne da bi se olako svrstali već da bi profitabilno balansirali. Amerika nije za nas ni naglašenije taktički, a kamoli strateški, zainteresovana, a Rusija bar u prvom smislu jeste. A ima prostor da se sa SAD cenka oko interesnih sfera na Balkanu. Zato je za Beograd najracionalnije ono što Vučić ne sme, tj. opredeljivanje za svoje mesto u rusko-američkom dilu preko istočne strane, pri tome, u ekonomskoj sferi, i dalje pružajući ruku EU, i, koliko je to moguće u novim okolnostima, Kini.  

Umesto toga Alek će, dok se očajnički bori za opstanak na srpskom „tronu“, kratkoročno nuditi danak Moskvi i Vašingtonu, a nastaviti da primarno zadovoljava Berlin, Pariz i Brisel. Da ga ne bi potpuno odbacili pošto dobro shvataju da se radi o diktatoru protiv koga se podigao potlačeni narod (nije im bio problem što je autokrata dok je stabilno vladao, pa njihovi građani nisu shvatali sa kim imaju posla), nastaviće da usiljeno igra na njihovu muziku. Šta god „ura patriotski“ pričao za unutrašnju upotrebu, po pitanju Kosova i Metohije te Republike Srpske, biće i dalje mali Soroš. Umesto da koristimo šansu da tu pametno preokrenemo stvari u svoju korist, dok Vučić vodi Srbiju „naša“ vlast će produbljivati antinacionalnu rupu u koju nas je uvalila. 

Štaviše, za pomoć da se izvuče iz problema u kojima se nalazi, ima ozbiljnih indikacija da sada Berlinu nudi i formalno priznanje lažne kosovske nezavisnosti. To, da se ne zavaravamo, nije mrsko ni Trampu (čija porodica u Albaniji ima mnogo veće poslovne interese nego u Srbiji). On je spreman da menja odnos prema Kosovu ako je to deo tzv. ruskog paketa, ali pošto Beograd ništa ne preduzima da tako i bude, SAD ni delimično neće odbaciti dosadašnji pristup kosovskoj secesiji. Što se Rusa tiče oni smatraju (nebitno je sada šta ja o tome mislim) da nema razloga da budu veći Srbi od Srba. Od nas zavisi kako će se postaviti. 

***

Vučić, uzimajući sve rečeno u obzir, nije samo autokrata koji je naneo veliku štetu srpskim nacionalnim interesima, već je i ogromna opasnost za ono što je od njih ostalo. Pred Srbijom se otvaraju perspektive koje naša zemlja može da iskoristi ako dobijemo iole odgovornu vlast. Sa Vučićem ćemo nastaviti da idemo putem propasti kao da je u globalnim razmerama pobedila po nas najgora opcija. Alek bez Kosova je sve u jednom: pokojna Medlin Olbrajt, još živi Đerđ Soroš i reinkarnacija političkog mafijaša Manuela Norijege. Nažalost, od Vučića nije mnogo bolji i veliki deo opozicije.

Jedina nada može da nam bude to što su studenti pokrenuli proces koji otvara prostor za dubinsko pročišćavanje naše političke scene. Iz nacionalno-demokratskog duha koji se širi Srbijom, te studentsko-profesorskih politički jasnije profilisanih pokreta koji možda u skorijoj budućnosti i nastanu (što ima smisla kada urušavanje režima bude privedeno kraju), nadam se da će proizađi u svakom pogledu, pa i kada se radi o težnji racionalnom geopolitičkom pristupu, normalna vlast, za razliku od sadašnje ili one koju bi činila opozicija koja ruku pod ruku sa naprednjacima (nebitno je u dogovoru sa njima ili iz sopstvene sumanutosti), kao što smo videli u Skupštini, sramoti Srbiju.  

Posle Vučića ostaće nam u svakom smislu devastirana Srbiju. Moraćemo temeljno da je obnavljamo. Da bismo u tome uspeli, preduslov je prilagođavanje geopolitičkom kontekstu. Zato je imperativi munjevito odbacivanje kretanja evroatlantskom stramputicom i usvajanje unutrašnjeg i spoljnjeg pristupa nadahnutog nacionalnim pragmatizmom! 

Dragomir Anđelković