On u cipelama starim koliko i ova vlast.
Ona u plastičnim klompama u februaru.
On nosi mandarine, koje sigurno nije probao godinama, ona smoki, jedini za koji je imala novca.
To je ta Srbija, koja plaća studente i maturante pešake. Srbija koju si preveo preko ivice gladi, gola i bosa Srbija, Srbija željna svega, a najviše slobode.
Nije to slučajno, to si hteo huljo, hteo si gladan narod koji ćeš da kupiš paketom buđavih pašteta i gumenih makarona, da je uceniš, da nateraš da bira između jednog obroka dnevno i gladi.
Vidiš huljo, desilo se nešto što ne razumeš.
Dok sediš u farmerkama od 1500 evra, obuven u patike od 1000 evra, pijuckaš vino od 5000 evra ne shvataš kako neko go, bos i gladan daje sve za one koji ga oslobađaju straha od tebe i tvojih huljica.
Ne vadiš više zastave, ne uvijaš se u njih, ne balaviš ih tobože od patriotizma, a u stvarnosti brišeš bale koje ti cure od zadovoljstva dok računaš koliko milijardi si sklonio za sebe i koliko ćeš tek dobiti od Expa.
Zastave Srbije sada nose ruke mladih svih nacionalnosti koje žive u Srbiji, komšije više ne žive u strahu od nas, jer znaju da će ova mladost na njih pucati ljubavlju i razumevanjem.
Huljo, ovo više nisu tvoje “bake i deke”, ovo su bake i deke koje imaju hiljade i hiljade unučića koje šetaju pored njihovih ubogih domova.
Ovo nisu ubogi starci koji čekaju smrt.
Ovo su ljudi visoko podignute glave koji čekaju slobodu.
Aleksandra Ćurčić
