Odavno ja nisam normalna (samo se pravim). Odavno lažem sebe da će sve biti u redu, odavno se trudim da na zlo i primitivizam odgovorim kulturno, uz dozu sarkazma ili čak sa osmehom.
Više ne mogu.
Počela sam da vrištim na babe u gradskom autobusu!
Ej, na babe!
Ujutru, hladan autobus, cena karte duplo povećana, na sred puta nas istovare i kažu – pauza, sad će drugi autobus!
Poslednji put u petak.
Spavala 3 sata, sivo jutro, gledam bledu staricu u ogledalu u autobusu i shvatam da sam to ja.
Izlazite, sad će drugi autobus!
Ljudi gunđaju, jedna žena kaže:
“A za sendvičare sutra topao autobus i nema presedanja”
Ja:
Naravno, mi to plaćamo.
Baba koja liči na miša izvađenog iz kace sa kupusom:
“A ne kažeš ništa što onim paščadima iznose pune činije ‘rane da dekaju?”
Kojim paščadima?
“Studentima”.
Čula sam da neko vrišti:
Skote matori, žao mi je vazduha koji dišeš, crkni, crkni!
Raspadni se živa, nestani, gaduro jedna!
I još mnogo, mnogo kletvi.
Shvatim, da sam ja ona koja urla i baca kletve poput Vjerice Radete ja, uz asistiranje ostalih putnika koji kao grčki hor ponavljaju:
“Sram te bilo, sram te bilo!”
Trebalo mi je dobrih petnaest minuta da prestanem da se tresem, da želudac prestane da me boli od muke i besa.
Nije to neobaveštena, zavedena osoba.
To je prirodno zla osoba koja bi uživala da gleda decu koja se onesvešćuju od gladi tokom marša.
Aleksandra Ćurčić
