Moje osećanje posle svega što sam videla da se dešavalo u Sremskoj Mitrovici, nije ljutnja, već ogromna tuga.
Većina tih ljudi koja je bila na skupu su za društvo nevidljiva grupacija. Iza njihove agresije stoji vidljivi strah. Ne mislim samo na konkretan strah od Vučića, Dodika ili SNS-ovaca. Tu je sveprisutan strah od toga da nisu u stanju da prežive, da su nebitni, nezaštićeni i konstantno ugroženi.
Ti ljudi su trenirani da nemaju pravo na svoje dostojanstvo već treba da odbrane dostojanstvo neke vlasti koja ih je ubedila da su baš oni njihova jedina država i sigurnost. Smeće i uriniranje, sve što je ostalo iza tih ljudi govori o tome da kad ljude tretiraš kao stoku, oni postanu stoka. Ako toliki broj ljudi dovedeš u malo mesto i ne obezbediš im toalete, izbaciš ih iz autobusa do kog oni i ne znaju kako da se vrate, daš im novac koji oni neće trošiti već poneti kao zaradu, jedući za čitav dan taj sendvič, onda dobijemo agresiju izbezumljene zveri.
Na kraju ljudi koji su naručili njihov dolazak, plativši to novcem građana Srbije i Republike Srpske, odlaze u besnim automobilima, dok kolone izgubljenih pokušavaju da pronađu svoj broj autobusa u mraku. I kad se sve završi, ostane pustoš i đubre iza njih. Mislim kod mnogih, i u njima. Meni je sve to tuga velika. U drugačijim okolnostima i odnosu države i društva prema tim ljudima, mislim da bi se većina njih (ne svi) drugačije ponašala.
Studenti s druge strane pešačeći kroz mala mesta i sela, zagrljajem i poštovanjem vraćaju dostojanstvo tim nevidljivim ljudima, čineći ih vrednim svoje pažnje. Iskrene pažnje nekog drugog čoveka. Otuda toliko suza i radosti.
Branislava Ilić, dramski pisac
